U Rusiji danas ima previše vukova, a šteta koju oni naprave državu košta milijarde rubalja. Donosimo vam priču o selu u kome živi trista ljudi, okruženo ovim grabljivcima.
U ruskim šumama je već krajem 2017. godine živelo dvostruko više vukova nego što šuma može da prehrani, što predstavlja ozbiljnu pretnju za celokupni ekosistem. Broj vukova takođe odražava se i na poljoprivredu, kojoj svake godine nedostaje stoke i za život običnih ljudi. To nije problem samo u selima i malim naseljima, vukovi sve češće dolaze čak i u velike i dobro osvetljene gradove. Novinarka portala mail.ru posetila je malo selo u centralnom delu Arhangelske oblasti, gde vukovi slobodno šetaju ulicama bez rasvete.
Da biste stigli do sela Lipakovo, morate vozom da dođete do stanice Plesecka, vrlo blizu kosmodroma Pleseck, s kojeg rakete u orbitu lansiraju nove satelite. Lipakovo je od kosmodroma udaljeno samo pedesetak kilometara, međutim, svemirska tehnologija uopšte nije uticala na život stanovnika sela.
Dovde nema direktnog prevoza, postoji samo minibus, takozvana maršrutka koja prolazi u blizini sela, pa morate da zamoliti da vam stane na mestu na kome biste želeli da izađete, a zatim treba da se ukrcate na trajekt koji vozi preko Onješkog jezera, i udaljen je oko jednog kilometra od puta. Trajekt radi na jezersku struju, ovde nema električne energije. Nema je ni na ulici, posle pet sati uveče ovde možete da vidite samo ono što vam osvetli baterijska lampa.
"Šarik laje u mraku pre nego što ga preko noći zatvore u pseću kućicu. Psa koji je ovde obitavao pre Šarika pojeli su usred bela dana za vreme lova," pričaju meštani.
"Jeste li videli ulice Lipakova u pet sati uveče?"
"Uvek pomislim: iskočiće vuk, videće me i reći: 'Koliko mesa! Zašto da lovim mrtvog psa, bolje da zgrabim ovu ovde!'"
U sovjetsko vreme ovde je postojala fabrika drvne industrije, oko koje su nikla tri sela s nekoliko hiljada stanovnika i radnika, preduzećem za obradu drveta, mnogo buke i svetla. Danas su ovde uglavnom ostali samo stariji ljudi koji nemaju gde da odu u potrazi za poslom, pa vode svoje farme ili rade nešto sa strane, recimo u lokalnom klubu ili kao vatrogasci, na mestima na kojima su proveli mladost.
Proizvodnja se od devedesetih godina postepeno smanjivala, da bi fabrika drvne industrije do 2000. godine definitivno bila zatvorena, a ljudi se razbežali. U potrazi za poslom otišli su gotovo svi mladi ljudi koji su se preselili u gradove, dobili posao ili se upisali na fakultete, a ovde su ostali uglavnom penzioneri koji bi teško mogli da započnu novi život na novom mestu. U selu danas stalno živi oko 300 stanovnika, vrlo je tiho, na ulicama je nestalo svetla, a vukovi se više ne boje da priđu kućama. Domaće životinje se noću zaključavaju, a uveče svi se trude da ne izlaze iz kuća. Šetnja od kuće do kuće u Lipakovu noću se svodi na mali trag baterijske lampe i pomisao na vuka koji bi mogao da se nađe mimo tog traga.
Jevgenija i njena porodica žive na kraju sela, u poslednjoj kući, odnosno u blizini šume.
"Valja kaže: 'Ma idemo da ti kupimo signalni pištolj!' A ja odgovaram: 'A zašto? Kome ću ja nešto da signaliziram? Galini Ivanovnoj?'"
"Vuk psa može da zgrabi i pod svetlošću fenjera. Međutim, s fenjerima je bilo lakše; barem ste videli gde nišanite! A kad noću istrčite s pištoljem i baterijskom lampom, nije jasno u šta pucate."
Kako bi spasla svog čuvara Akbaja, Tatjana je u spavaćici trčala za vukom kroz polje u šumu.
Prošle nedelje vuk se približio Svetlaninoj i Aleksandrovoj kući i napao komšijskog psa. Oni svoje pse čuvaju u gvozdenom kavezu.
"Vuk obično nema nikakvog straha. Sedi na raskršću poput psa i gleda ko će da prođe. Bez svetla ne možete da vidite da li možda sedi odmah pored vas!"
"Mladunčad leti idu za vučicom, a ona ih u oktobru uči da love. Na psima, naravno."
"Aleksejevog psa su zadavili ovde u tremu, nije stigao da ga ubije. Narednog jutra pronašao je samo glavu i ogrlicu."
Kurir.rs/ Russia Beyond
Foto: Profimedia