"Nisam videla većeg borca od tebe", divila se Radivoju Filipoviću, dok mu je bolest trošila i onih preostalih 12 odsto srčane funkcije i odbrojavala mu dane, medicinska sestra Odeljenja za transplataciju Kliničkog centra u Beogradu. A on joj, dobro svestan onoga što sledi ako se ubzo ne nađe donor, odgovarao: "Borim se jer želim da živim."
I izborio se Filipović, Požežanin, koji je minule godine napunio 50 leta, za novi život, sa novim srcem. A do tada, verujući u preokret, stoički izdržao lavinu loših vesti, a svaka koja je stizala bila je gora od prethodne.
Filipović je 2004. u jednom danu imao tri infarkta srca posle kojih su mu
ugrađena tri bajpasa, a 10 godina kasnije i defribrilator. Poštujući režim koji su mu prepisali lekari, nije imao nikakvih smetnji do kraja 2017. kada su počeli problemi sa gušenjem, zbog kojih se 2. februara ove godine onesvestio. U Kliničkom centru mu je, u aprilu, rečeno: "Srce ti radi 15 odsto, neophodno je ugraditi pumpu."
- U maju su me pozvali na intervenciju. Nada da će pumpa preuzeti srčanu funkciju i da ću sa njom živeti, ali ipak živeti, brzo je splasnula jer je utvrđeno da ju je, pošto su obe komore otkazale, a srce se uvećalo dva i po puta, nemoguće ugraditi. Na to i još neprijatnija vest lekara da je srčana funkcija pala na 12 odsto. Idi kući i miruj, rekli su mi, i čekaj poziv na transplantaciju jer drugog načina da preživiš nema - priča Radivoje Filipović.
Spavao sedeći ili stojeći
U ležećem položaju, priča, imao je jake napade gušenja, pa je spavao sedeći na barskoj stolici ili čak stojeći. Ni najmanjem naporu nije smeo biti izložen. Ništa ovo nije, hrabrio je sebe, i ovo će biti sutra, tešio se, kad dobije novo srce. Najteže mu je padalo što je navikao da bude na nogama, u pokretu, u prirodi, da radi, ali bolest ga je osudila na mirovanje.
Poziv na transplantaciju sa posvetom "imamo dobre vesti" stigao je 2. jula, uz post skriptum "organ je ovde, dođite odmah". Beograd, Klinički centar, odeljenje za transplantaciju. Noćas operišemo - rekli su mu čim je stigao.
Radost! Sutra će u novi život! Za nekoliko nedelja opet će hodati! Nadao se.
Probudim se, a reza nema
A onda psihički nokaut, težak da bi ga i zdravo srce jedva podnelo.
- U operacionoj sali sam se probudio usred noći, misleći da je sve završeno i da imam novo srce. Nikog nije bilo oko mene. Malo-pomalo primicao sam ruku k sebi želeći da se što pre dodirnem po grudima tražeći zavoje, rane, da osetim krv, da pipnem mesto gde mi je srce... Bilo kakav trag mi je trebao da je transplantacija izvršena. Ali, nije bilo ničega. Znao sam da nešto ne valja, zaplakao sam, rekao sebi: "Nije uspelo, gotovo, neću preživeti" - priča Požežanin.
U gluvoj noći, pre nego što se hodnikom proneo tih bat koraka, čuo je samo svoj plač i tiho zujanje aparata koji su mu održavali život.
- Ušle su sestra i doktorka, kažu - operacija nije uspela jer se srce inficiralo na putu do Beograda. Bio je to šok teži od svih ostalih. U jednom minutu mi je kroz glavu prošao ceo život, vratile su mi se davno zaboravljene slike, čak i iz ranog detinjstva, jedna za drugom hronološki složene. Valjda, mislio sam, tako to ide pred smrt - priča.
Plastično srce
Prevario se, nije otišao u grob, ali do groba je zahvalan načelnici Odeljenja za transplantaciju KC-a dr Emiliji Nestorović i kompletnom osoblju. A ono mu je te noći kad se mirio sa sudbinom pružilo nove reči utehe: "Ne ideš odavde bez novog srca, čekamo novog donora. Sve će biti dobro!" Opet reči vredne ohrabrenja, ali opet i zebnja, jer mu vreme nije saveznik.
- Pitao sam jednu sestru koliko mene aparati mogu da održavaju u životu. Rekla je: "Ne brini, koliko hoćeš." Na moje drugo pitanje - a koliko moje srce može da izdrži, nisam dobio odgovor. Oćutala je, nisam bio mali da ne znam što - seća se Radivoje.
Niti se predavao, niti su mu dozvoljavali da se preda. Medicinske sestre su mu jednog dana donele plastično srce, igračku, koje i danas čuva, da ga simbolično osokole i podstaknu ga da ne klone. Dvadeset i neki dan posle neuspele operacije, kaže, prišlo mu je sve osoblje koje se zateklo na kardiohirurgiji. "Ideš, Radomire, na operaciju, imamo zdravo srce za tebe." Da su mu dozvolili, iskočio bi iz bolničkih kolica i pešice otišao u salu.
Vratio sam veru u život
Opet radost! I to ne sa rezervom zbog prethodnog gorkog iskustva, nego s ubeđenjem da će uspeti. Trajalo je osam sati. Uspelo je! Prvo što je čuo posle buđenja iz anestezije bilo je: "Dobili ste zdrav organ!".
- Ugradili su mi dva pejsmejkera, kako kazaše, da bi srce naučilo da radi u drugom organizmu. Ni sam ne znam koliko sam imao onih creva u sebi, ali nisam mario. Šesti dan sam na moje insistiranje ustao na noge, sutradan otišao do toaleta. Svaki dan bio sam priključen na jedan aparat manje, osećao sam se bolje, u potpunosti sam vratio veru u život - priča Radivoje.
Mesečno popije 1.240 tableta
Radivoje je potanko izbrojao da mesečno popije 1.240 tableta. U ormariću njegove sobe čitava apoteka. Oporavak dugo traje, uslovi u kojima boravi strogo moraju biti sterilni. Već naveliko šeta, a pomalo je i počeo da radi oko kuće. Borac je, reče ona medicinska sestra, Radivoje Filipović.
(Kurir.rs/Blic, V.Lojanica)