Mnogo propuštenih šansi viđeno je u istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala, međutim, nijedan poraz nije tako zaboleo kao onaj u polufinalu Svetskog prvenstva 1962. godine u Čileu.
Te 1962. godine propustili smo istorijsku šansu... Po ko zna koji put porazili smo sami sebe i velika šansa jednog velikog tima je propala.
Jugoslavija je bila među 32 reprezentacije na Mundijalu u Čileu, a titulu je branio moćni Brazil. Imali smo moćan tim: Šoškić, Skoblar, Galić, Dragoslav Šekularac, Vladica Popović, Jerković, Petar Radaković, Fahrudin Jusufi...
Legendarni Dragoslav Šekularac je u jednom intervjuu izjavio da je bio uveren da će taj tim napraviti sjajan rezultat. Atmosfera u ekipi je bila odlična, prava pobednička.
Iako su loše otvorili šampionat (poraz od Sovjetskog Saveza na startu 2:0), nisu poklekli.
Tada je na scenu stupio legendarni Šekularac. Odigrao je spektakularan meč protiv neugodnog Urugvaja.
Bio je nezaustavljiv. Pri vođstvu Urugvaja 1:0 preuzeo je odgovornost i napravio šou na terenu. Savladali smo rivala 3:1, a svi golovi bili su kruna njegovih akcija.
"Nizao sam ih u driblinzima, filigranski upošljavao saigrače, bio uspešan i u defanzivi. Na kraju utakmice doživeo sam nesvakidašnju počast: reprezentativci Urugvaja su napravili špalir kroz koji sam, praćen njihovim aplaudiranjem, otišao u svlačionicu. To se ne zaboravlja, za tako nešto je vredelo trenirati i igrati godinama, trpeti udarce", govorio je Šekularac.
Koliko je bio čaroban na tom meču najbolje govori činjenica da je ugledni "Frans fudbal" prvi i jednini put u istoriji dao nekom igraču ocenu 11.
Četvrtfinale sa Zapadnom Nemačkom obezbedili su pošto su pregazili Kolumbiju rezultatom 5:0. Meč sa Nemcima pratilo je gotovo 70.000 ljudi, a golom Radakovića u 85. minutu Jugoslavija je nadmašila očekivanja i ušla u veliko polufinale.
Šekularac je jednom prilikom otkrio da se nakon tog meča sve raspalo.
"Pošto smo ulaskom u polufinale premašili očekivanja nacije, pokrenuto je pitanje premija za predstojeće mečeve. Mi igrači smo verovali da će država sigurno „odrešiti kesu“, jer smo bili na pragu finala i proglašavani boljom selekcijom od Čehoslovačke, sledećeg rivala. Do tog trenutka, imali smo samo bedni džeparac od oko 100 dolara.
Nismo ni sanjali da je naše nade u nagradu „ugasio“ drug Tito, održavši svoj čuveni govor u Splitu, u vreme dok smo mi bili u Čileu. Njegova poruka „kakve pare, valjda igraju iz patriotizma“, koja se odnosila na reprezentaciju, toliko je uplašila naše rukovodice da nisu hteli ni da pominju premiranje. Nisu smeli da prihvate ni da se igračima podeli oko 15.000 dolara koje je, uvek spretni Aca Obradović, tada naš lekar, skupio od klubova naših iseljenika u Americi.
Održan je, ipak, sastanak na kojem se videlo da su igrači gnevni i razočarani odnosom države prema reprezentaciji. Odjednom, nestalo je vedrine i optimizma, što nas je krasilo sve vreme boravka u Čileu. Dobro se sećam Šoškićevog predloga funkcionerima i predsedniku FSJ: „Ako nema para, dajte nam po ’fiću’.“ Njegove reči su se, međutim, odbile od zid ćutanja tih zvaničnika.
Posle toga: raspad sistema! Otaljavanja treninga, učestali izlasci do kasno u noć, apatija... U polufinalu protiv Čehoslovačke smo, naravno, izgubili. U našoj igri više nije bilo ni organizacije ni „vatre“. Nismo izašli na megdan Brazilcima, koji su ponovo osvojili zvanje najboljih na svetu. Nismo, međutim, bili ni treći. Porazili su nas domaćini Čileanci. Golom u poslednjem minutu meča. Tačnije, autogolom Markovića, što je bila i formalna potvrda da smo porazili sami sebe. Velika šansa jednog velikog tima ostala je neiskorišćena".
Kurir sport/Večernje novosti