Radmila Savićević važila je za jednu od najboljih glumica. Njena blistava karijera uvek je bila u prvom planu, za razliku od njenog privatnog života, pa za razne detalje malo ko zna.
Na primer, muža Božidara je upoznala na Korzou u Kruševcu i mnogo su se voleli. On je zbog nje čak i profesiju promenio! Radio je kao zubni tehničar, ali pod Radmilinim uticajem je otišao u glumu. Bio je umetnik za primer, a Rada mu je često priređivala i ljubomorne scene. O tom delu njenog života u knjizi "Prva i poslednja" pisala je i novinarka RTS-a Nataša Mijušković, kojoj je Radmila bila ujna.
"Znam s koliko je ljubavi brinula o njemu pošto se prilično mlad razboleo, koliko je bdela nad njim i njegovim zdravljem. Samo zahvaljujući njoj, Boža je dočekao lepe godine. Sećam se kad mi je pričao kako je Rada sekla kulise u Niškom pozorištu jer je u to vreme bila veoma ljubomorna. On je bio popularan i lep glumac, igrali su zajedno u mnogim predstavama, ali kad bi Boža imao scenu s nekom mladom i lepom koleginicom, ujna bi probušila kulise i gledala šta radi na sceni, pa bi mu posle predstave prebacivala kako je mogao malo manje da steže u zagrljaj tu partnerku. Doduše, po njenoj verziji, samo je razmicala kulise, ali on je tvrdio da je pravila rupe na njima kako bi imala bolji pogled na scenu. Bila je neverovatno duhovita, imala je veoma dobro pamćenje i baš je bila, što bi u Crnoj Gori rekli: 'žena čo’ek'. Žena laf! Jednom prilikom još kao devojčica vraćala sam se s njima iz Novog Sada za Beograd, nešto me je bolela glava, pa sam bila neraspoložena, a oni su, da bi mi olakšali put, odglumili celu Zonu Zamfirovu. Boža je vozio i govorio sve muške uloge, a Rada je sedela pored njega i glumila ženske. Umeli su ljudima da prirede neočekivana i originalna iznenađenja".
U harmoničnom braku sa Božidarom Savićevićem dočekala je starost, sve dok ih Radmilina smrt nije rastavila. Umrla je 8. novembra 2001. godine, a sahranjena je četiri dana kasnije na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana. Njen čovek, kako ga je zvala, poživeo je tek nešto više od godinu dana i umro je 25. januara 2003.
Takođe, sam početak njenog života obeležila je porodična drama. Kao mala je ostala bez oca koji je napustio njenu majku sa decom - zato što je, kako je sama govorila, morao. On je bio čovek čvrtih uverenja koji su ga koštali porodice, a njoj su otežavali od malih nogu. Uprkos brojnim preprekama, čuvena Riska je govorila da joj je detinjstvo bilo lepo.
"Krštena sam posle sedam godina jer nisu hteli da me prime u školu dok nisam bila krštena. To je bio uslov za to vreme. To je bilo strašno. Mog mlađeg brata i mene tata nije hteo da krsti, tada nismo razumeli zašto, valjda iz nekih svojih uverenja. Moj otac je čak zbog toga morao da ode i da ostavi moju majku sa troje dece bez igde ičega. Ali majke su uvek majke, izbore se do kraja. Mi smo imali jedno lepo, siromašno detinjstvo. Ono je bilo toplo, ljudski", pričala je Radmila svojevremeno.
Upravo zbog manjka novca, ona nije mogla da upiše gimnaziju. Bila je vredan đak, ali materijalne mogućnosti stale su na put njenim ambicijama.
Završila je žensku zanatsku školu. Ipak, njena duša je želela da ide nekim drugim putem. Prelomni momenat je bilo "okopavanje kukuruza". Teško se živelo, a da bi preživela taj posao je bio sledeći kojeg bi trebalo da se lati. Tog trenutka je shvatila da mora nešto da promeni.
Nije želela da okopava kukuruz već je smogla snage i pokrenula kulturno društvo.
"Odmah sam organizovala kulturno društvo, pa tako nisam okopavala kukuruz. Akcija je trajala mesec dana. Organizovala sam omladinsko pozorište, Đuza, Čkalja, moj čovek (Boža Savićević). To omladinsko pozorište, prerastalo u gradsko pozorište", rekla je tada glumica.
Kurir.rs/Alo/Foto: Printscreen