One su po ceo dan na ulici. Lutaju gradom, ponekad od prolaznika iskamče koji dinar, leti spavaju u parku, na klupi, ili se sklupčaju na nekom skrovitom mestu između zgrada...
A šta kad dođe zima i stegne mraz? Gde se tada sklanjaju beskućnice koje su izgubile sve osim golog života? I kako su uopšte dospele u tu bezizlaznu situaciju?
Zimsko veče, novosadske ulice okovane su snegom i ledom.
Dušanka Zorić, supervizorka Centra za socijalni rad, vodi nas do Prenoćišta za žene, kako se zvanično naziva prostor koji je grad obezbedio za beskućnice, kako bi u toplom prebrodile još jednu hladnu zimu. A onda Jovo nanovo, pod vedro nebo, na travnjak, klupu, karton na betonu...
LABORANTKINJA ZORICA
U velikoj, čistoj prostoriji, dobro zagrejanoj i udobnoj, dočekuju nas četiri žene i noćni čuvar Stefan koji pazi da sve bude “kako bog zapoveda”. S malog radija čuje se muzika, kuvaju se kafa i čaj, prijaće posle tople gibanice koju su dobile za večeru. Neke se snebivaju, ne bi da govore o svom teškom životu, stide se bede u koju su zapale sticajem nesrećnih okolnosti. Šezdesetogodišnja Zorica Janković nije od te fele.
- Slobodno pitaj šta hoćeš, sve ću ti reći, nemam šta da krijem. Neka vide ljudi kako čovek može nisko da padne jer ne može da se obuzda – započinje svoju priču ova nesrećna žena, čiji je sunovrat započeo kada je zbog alkoholizma izgubila posao laborantkinje u Zavodu za transfuziju.
PROPILA SE UZ MUŽA ALKOHOLIČARA
- Rekli su mi, hajde da se sporazumno raziđemo, možda se kasnije središ i pronađeš neko drugo radno mesto, a otkaz ti ne bi bio dobra preporuka. Otišla sam, nisam imala izbora, sada mi nedostaje dve i po godine staža da bih ostvarila pravo na starosnu penziju. Ruku na srce, radila sam besprekorno, testirala sam krv dobrovoljnih davalaca na AIDS i hepatitis, nikada nisam napravila ni najsitniju grešku. Istina, često sam kasnila, nekad pola sata nekad sat i po, na posao sam dolazila mamurna, ali nikad pijana. Opominjali su me, molili da prestanem i na kraju su izgubili strpljenje – priznaje Zorka koja je počela da pije uz muža, teškog alkoholičara i nasilnika.
NA ULICI BEZ IČEGA
- Šta da ti kažem, bio je bokser, vežbao je na meni. Ubijao me je od batina, jednom mi je polomio nos, drugi put nogu, bio je to pravi pakao. Ako izuzmem naše dve ćerke, jedino što smo imali zajedničko bio je alkohol. A onda je bez mog znanja prodao stan. Uzeo je kaparu u sve propio, posle je dobio ostatak, ni dinara od toga nisam videla. Našla sam se na ulici, počela sam da prosim i od tih para mogla sam, bar u prvo vreme, da rentiram skromnu sobicu. Posle ni to nisam mogla da plaćam i postala sam beskućnica. Skitala sam po gradu, teturala se onako pijana, policija me je terala gde god bih zastala.
ĆERKA NE ZOVE
Kada joj je bivši muž umro u delirijum tremensu, Zorica je odlučila da batali piće.
- Sama sam se skinula s alkohola, nije bilo lako, za to moraš imati jaku volju. Stalno mi je bilo na pameti da će me pronaći u nekom jarku, kao poslednju propalicu, svu usranu i smrdljivu. Jesam dotakla dno, ali nisam htela da padnem još niže. I sad mislim da je dobro što su mi majka i otac rano umrli pa nisu dočekali da vide kako im ćerka, đak generacije i njihov ponos, baulja po gradu kao najveći ološ. Ubrzo posle toga preselila sam se kod prijateljice u Veliki rit, to ti je ono divlje naselje na Klisi, i koliko-toliko sredila život. Redovno sam viđala stariju ćerku, rodila mi je dvoje unučadi koju sam ponekad pričuvala jer je ona mnogo zauzeta, ima uspešan biznis. Mlađa je povučena, nikad nismo bile naročito bliske. Sad je u Norveškoj, tamo je rodila dete, nije me zvala ima bar dve godine – otkriva Zorica.
LJUBAV S OŽENJENIM
Pre dva meseca ponovo se našla na ulici jer se posvađala s prijateljicom-stanodavkom.
- Prihvatilište se otvara prvog novembra i odmah sam se prijavila. Sad mi je super, ovde prespavam, doručkujem u svratištu na Bulevaru, tamo malo posedim s društvom, odem na ručak u Crveni krst pa se vratim, okupam se i presvučem, a onda nazad u Prihvatilište. Usput isprosim za cigare i kafu, ali nadam se da neću još dugo morati da molim ljude da mi udele siću. Skupljam papire, stekla sam uslove za socijalnu pomoć, konačno ću i ja imati svoj dinar – kaže Zorica. Kada je reč o emotivnom životu, žali se da još uvek nije srela gospodina Pravog.
- Već četiri godine sam u vezi, ali on je oženjen i nema nameru da se razvede. Ma, neću da se udajem, taman posla, ali volela bih da pored sebe imam nekog dobrog čoveka koji bi bio samo moj.
STRADALA U POŽARU
Zbog nesuglasica u porodici, tridesetšestogodišnja Jovanka Najvirt napustila je pre sedam meseci rodni dom i od tada je beskućnica. Stopostotni je invalid, pre deset godina umalo je izgubila život u požaru, bila je nekoliko dana u komi iz koje se nekim čudom probudila. Leva šaka potpuno joj je izgorela, desna je prilično oštećena, ima duboke ožiljke od opekotina na vratu, grudima i stomaku.
- Kad sam otišla od kuće, smestila sam se u jednu napuštenu baraku u kojoj je stanovao moj dobar drug. Imala sam gde da se sklonim od kiše, a hranila sam se, kupala i presvlačila u svratištu za beskućnike. U novembru je zahladnelo, nisu pomagala ni ćebad ni topla garderoba, smrzavali smo se neko vreme i onda sam prešla u Prihvatilište. Sad mi je super, lepo je ovde, čisto, sve miriše, društvo je odlično, dobro se slažemo – zadovoljna je Jovanka.
IZGUBILA STARATELJSTVO
Ipak, muči je to što nije sa svojom decom, četrnaestogodišnjom ćerkom i osmogodišnjim sinom, čije očeve, s kojima je bila u vanbračnim vezama, godinama nije ni videla ni čula. Devojčica je ostala s bakom koja dobila starateljstvo jer Jovanka kao težak invalid ne može da brine o njoj. Povremeno se viđaju jer je njen bivši porodični dom blizu Prihvatilišta. Mališa je u hraniteljskoj porodici i boli je što nema prilike da zagrli svoje dete, ali nada se da će je on jednog dana potražiti.
- Prijavila sam se za socijalnu pomoć, ali volela bih da se zaposlim. Niko neće da me primi kad vidi ove moje osakaćene ruke, nemam ni neke škole, završila sam samo osam razreda. Mogu da radim u nekoj prodavnici, desna ruka mi je pokretna, prihvatila bih se i branja povrća, uzgajanja cveća... - kaže Jovanka koja, kao i Zorica, mašta o tome da sretne srodnu dušu i da se konačno skrasi pored nekog.
KAKO RADI PRENOĆIŠTE ZA ŽENE
- Zahvalni smo gradu što je prepoznao problem i izdvojio sredstva za ovaj projekat na kojem osim mene radi još troje kolega. Prenoćište za žene otvoreno je 2014. godine, u funkciji je od početka novembra do kraja aprila, od sedam uveče do sedam ujutro, i jedino je prihvatilište te vrste u Srbiji. Radimo na tome da na ovaj način zbrinjavamo beskućnice tokom cele godine, a trenutno je na redovnom prenoćištu pet žena, ima mesta za sedam, pritom uvek primimo one koje nam dovedu policija ili Hitna pomoć. Glavni uslov je da mogu same da brinu o sebi. Obezbeđujemo im čistu posteljinu i peškire, a one same održavaju higijenu u prostorijama, kaže Dušanka Zorić supervizorka Centra za socijalni rad u Novom Sadu i autorka projekta Prenoćište za žene.
Kurir.rs/Žena/Angelina Čakširan/Foto: EPA