Nekima je tek početkom devedesetih godina prošloga veka palo na pamet da ruše tadašnju državu, ali se malo zna da su, kako kaže priča, meštani lozničkog sela Trbušnice sistem hteli da obore odmah posle Drugog svetskog rata. More tek se cevi oladile, a ovde smo hteli da vratimo kralja, kažu stariji Trbuščani čiji su očevi ili rođaci učestvovali u tim rabotama zbog kojih su neki ‘’zaradili debelu robiju’’.
Na prostorijama lokalnog fudbalskog kluba stoji natpis FK Gučevo Republika Trbušnica, isto piše i na dresovima, Republika Trbušnica istaknuto je na ogradi osnovne škole u centru sela, a pod tim imenom ovdašnja posada plovi na regati. Trbuščani danas u šaljivom tonu govore da su republikanci, tako ih zovu i drugi, a u seoskoj kafani vide se plakete koje su od određenih ‘’ministarstva’’ dobili pojedinci.
U Trbušnicu, koja ima oko tri hiljade stanovnika, ulazi se bez vize i pasoša, nema graničnih prelaza, potrebna je samo dobra volja i želja da se poseti selo koje je jedno od najprostranijih u lozničkom kraju. Da ne bude pogrešnih tumačenja onoga ‘’republika’’, na ulasku u selo stoji tabla sa grbom Grada Loznice, tek da se zna kome pripada ova mesna zajednica na čijem čelu je poslednjih 19 godina Miodrag Jović Šućur, njen jedini predsednik u ovom veku.
- U prvoj godini posle rata, koliko znam, postojala je organizacija ‘’Beli orao’’ koja je tražila povratak kralja. Napravili su čak i ministarstva policije, finansija i ostala, a u to su osim meštana Trbušnice bili uključeni i ljudi iz susednih mesta. Navodno su tražili i osamostaljenje, a sve se okončalo kad su 1949. pohapšeni i mnogi su dobili dugogodišnje zatvorske kazne. Robijali su u Požarevcu i na Golom otoku. Baš su imali petlje da tako nešto rade u vreme Tita i Komunističke partije, ali su se borili za svoju ideju. Kako se od priče o povratku kralja stiglo do republike nije jasno, uglavnom došlo se do naziva Republika rbušnica koji se otvoreno, samo kroz šalu, pominje negde od devedesetih godina prošlog veka. Do tada se o tome nije javno pričalo, a stariji još pamte da je pre sedam decenija to bilo i opasno po život – objašnjava predsednik Jović, ali ne republike već MZ.
Meštanin Nedeljko Petrović danas ima 76 godina, a u vreme kada je ovde tražen povratak kralja bio je dete, ali su mu kasnije pričali o tome.
- Bilo je dvadesetak ljudi u organizaciji, a kada su uhapšeni među njima je bio i moj otac Budimir. Nije bio član, ali se našao u tom društvu pa završi u zatvoru. Odležao je četiri, a bio osuđen na pet godina. Navodno su hteli da sruše taj sistem, a u toj grupi bilo je mladih i obrazovanih ljudi. Nije se kasnije o tome mnogo pričalo – kaže on.
U selu još ima potomaka onih koji su hteli da tek uveden komunizam zameni monarhija. Osim iz Trbušnice u tome su učestvovali i ljudi iz Ljubovije, Prnjavora, Banje Koviljače, a neki, tvrde njihovi potomci, uopšte nisu znali o čemu se radi. Navodno su sakupljali pare za obnovu crkve u Banji Koviljači, ali je on završio za potrebe organizacije koja bi rušila poredak pa su i oni dobili po neku godinu apsa. Danas Trbuščani nemaju slične ideje. Mnogo toga uradili su prethodnih godina uz podršku grada, a lani su asfaltirali put kroz selo kojim se od Loznice do Gučeva stiže mnogo brže, a ponosno ističu da je spomen kosturnica na vrhu planine na ‘’njihovoj teritoriji’’.
- Nećemo da pravimo republiku, ali hoćemo da budemo jedno od najuređenijih mesta za bolji život, pre svega mladih. Priča o republici samo nam popravlja imidž – kaže uz osmeh Jović zadovoljan kako napreduje
Trbušnica, čiji meštani nisu uspeli da vrate kralja, ali jesu da ostave priču koja se i danas pamti. Jedino što kralj i republika nikako ne idu zajedno, osim, možda, u Trbušnici, selu koje je dalo Momčila Gavrića, najmlađeg vojnika svih armija sveta u Velikom ratu.
T.Ilić