Koubi i Noa srpski pasoš dobiće tek kad postanu punoletni... Dotad će se ovde školovati, steći će prijatelje, nova iskustva i sigurna sam da će voleti Srbiju bar koliko Kave i ja, kaže Dagmar
BEOGRAD - Dagmar i Kave Kamuši pre 10 godina odlučili su da se dosele u Srbiju. Na njihov izbor presudno su uticali prijatelji iz Austrije i uvereni su da nisu pogrešili...
Ona je Austrijanka, on Iranac odrastao u Americi. Poslovni putevi ukrstili su im se krajem 2009. godine u Beču. Planula je ljubav, a ubrzo je usledilo i venčanje. A onda su Dagmar (39) i Kave (40) Kamuši odlučili da žive u Srbiji, pišu Novosti.
Već u junu naredne godine doselili su se u Beograd. Ovde su im se rodili i sinovi Koubi i Noa. Njihova odluka, kako kažu, nije mnogo iznenadila rodbinu i prijatelje, ali jeste komšije na beogradskoj Karaburmi i nove prijatelje koje su sticali u našoj zemlji. Uz osmeh, na odličnom srpskom jeziku, pričaju da ih i dan-danas ne mimoilazi pitanje: "Zašto u Srbiji, kad ste mogli da živite u Austriji ili Americi?" Odgovor bračnog para je uvek isti i iskren:
- Srbija je divna zemlja divnih ljudi!
Objašnjavaju nam i da su o budućem mestu boravka odlučivali ubrzo posle venčanja.
- Rekao sam Dagmar da ne želim više da živim u Americi, a ona je želela da se odselimo na Grenland - nastavlja Kave. - Osim najvećeg ostrva sveta, opcija su bile i Kina, Malta ili neka balkanska zemlja. Da to bude Srbija, presudno su uticali naši prijatelji iz Beča, a za minulih osam i po godina, koliko živimo ovde, uverili smo se da nismo pogrešili.
Porodica Kamuši je iz Irana izbegla u Ameriku nekoliko godina posle Islamske revolucije 1979, kojom je na vlast došao ajatolah Homeini. Njegovi roditelji danas žive na relaciji između SAD i iračkog dela Kurdistana, gde je i Kaveova sestra. Od tri Dagmarine sestre, dve žive u Beču i Inzbruku, a treća u Berlinu. Kad god mogu, kako kažu, idu u posete, od Kurdistana do Berlina.
S obzirom na to da radi u jednoj humanitarnoj organizaciji, naš sagovornik je tim poslom nastavio da se bavi i u Srbiji. Budući da govori persijski jezik, sarađuje i sa Centrom za zaštitu i pomoć tražilaca azila. Njegova supruga je radila u Austrijskom institutu u Beogradu, ali je posle rođenja sinova - Koubija pre tri i po godine, i Noe - pre 15 meseci, odlučila da napusti posao i da im se potpuno posveti. U slobodno vreme radi od kuće, jer je prevodilac za španski, engleski i nemački jezik.
- Koubi od septembra ide u vrtić, a Noa će krenuti tek za dve godine - kaže Dagmar. - Srećna sam što oni ovde odrastaju, u zdravoj sredini. Iako znam da ima Srba koji se neće složiti sa mojim mišljenjem, verujte mi da je malo zemalja u svetu u kojima su deca i trudnice toliko uvaženi. Ljudi im ustaju u prevozu, propuštaju ih da ne čekaju u redovima, jednostavno, vole decu. Žao mi je što mladi Srbi odlaze iz svoje zemlje i što svoj talenat i obrazovanje "poklanjaju" drugim državama.
Da su ljubaznost i gostoljublje najupečatljivije osobine našeg naroda, slaže se i Kave. Ali tokom minulih godina, kako kaže, uočili su i neke naše mane:
- Jedna od najtipičnijih je da se Srbi stalno na nešto žale a ne čine mnogo da to promene, pa im je za svaki problem uvek neko drugi kriv. No, imaju mnogo, mnogo više vrlina, posebno plemenitost i vrlo izražen ponos.
Bračni par Kamuši ne skriva da im je namera da u Srbiji ostanu, kako kažu - zauvek. Najveću prepreku za ostanak u našoj zemlji savladali su polako, s mnogo upornosti.
- Reč je o srpskom jeziku, koji je vrlo lep i bogat, ali težak za učenje - priča Dagmar. - Kaveu su najveći problem bili padeži, a meni je bilo lakše da ih savladam jer ih u mom maternjem, nemačkom jeziku ima četiri. Osim toga, i neki suglasnici, poput "lj", "nj" i "đ", oboma su nam pravili poteškoće.
Iako zasad imaju dokumenta za boravak, očekuju da će oboje vrlo brzo dobiti i stalni boravak. Deca će na srpska dokumenta, ipak, morati da sačekaju do punoletstva.
- Iako su rođeni u Srbiji, Koubi i Noa će srpski pasoš dobiti tek kad postanu punoletni - kaže Dagmar. - Dotad će se ovde školovati, steći će prijatelje, nova iskustva. I sigurna sam da će voleti Srbiju bar koliko Kave i ja. Mi smo posetili mnoga mesta u Srbiji, a najviše su nam se dopali Niš, Vršac, Novi Sad, Novi Pazar, Aranđelovac i Zlatibor.
- U Srbiju smo prvi put došli u februaru 2010. godine - priča Dagmar Kamuši. - Bilo je to odmah posle našeg venčanja, jer smo odlučili da medeni mesec provedemo u Zemunu. Bili smo oduševljeni. Tada smo i shvatili zašto naši prijatelji vole Srbiju: jer se u nju zaljubiš na prvi pogled - kaže Dagmar.
(Kurir.rs/Večernje novosti/J. Matijević/Foto: Facebook printscreen)