Vladimir Putin ne koristi smartfon i mesendžere, i retko kad „izlazi“ na internet. Zbog toga su se Rusi još pre nekoliko godina pitali kako on uopšte zna šta je to, recimo, Jutjub. Prvi put je ruski predsednik tek krajem 2015. godine javno rekao da na neki način koristi internet.
Kada je 2017. godine Vikiliks prvi put objavio obimnu količinu podataka vezanih za sajber-špijunažu koji su procurili iz CIA, tamo se našlo pet skrivenih virtuelnih tačaka za špijunažu pod šifrovanim nazivom PocketPutin. Hipotetički je pomoću tih tačaka bilo moguće pratiti uređaje koje koristi ruski predsednik, na primer računar ili mobilni telefon, samo da je bilo takvih uređaja. Kremlj je tada dao vrlo kratak komentar: „To je vredno pažnje“, i dodao da Vašington nije ni skrivao prisluškivanje ruskih zvaničnika, tako da se Vikiliks nije morao toliko truditi. Druge su prisluškivali, ali Putina nisu mogli. Da bi strane obaveštajne službe ili „telefonske šaljivdžije“ stigle do Putina, morale bi, kako se ispostavlja, da mu priđu veoma, veoma blizu.
„Korišćenje smartfona je neka vrsta dobrovoljnog egzibicionizma. To je potpuna transparentnost. Čim uzmete u ruke smartfon, vi bez ikakve sumnje štiklirate potvrdu da ste spremni da sve svoje podatke iznesete na uvid javnosti“, rekao je jednom (ne tako davno) portparol predsednika RF Dmitrij Peskov. Prema tome, predsednik ne može koristiti smartfon, „pogotovo predsednik tako velike zemlje kao što je Rusija“. Pitanjem vezanim za smartfon novinari muče Putinovog portparola skoro svake godine, i njegov odgovor je uvek isti.
Putin se po tom pitanju izjašnjava jednostavnije: „Kad bih imao mobilni, on nikada ne bi prestajao da zvoni. Pored toga, kada i kod kuće zazvoni telefon, ja nikada ne dižem slušalicu“. To je on rekao još 2005. godine, na početku svog drugog predsedničkog mandata, i od tada se skoro ništa nije izmenilo. Osim možda što je sada još teže uspostaviti telefonski kontakt sa njim.
Postoji pravilo u kome nema izuzetaka: o važnim temama Putin kao šef države razgovara samo po zaštićenoj telefonskoj liniji (onaj staromodni žuti telefon koji mu stoji na stolu).
Njegovu zaštitu je nemoguće „provaliti“ jer se glas kodira u digitalni signal pomoću složenog kriptografskog algoritma. Potrebno je godinu i po dana da se taj algoritam dešifruje. A i besmisleno je dešifrovati ga, jer se tokom razgovora taj algoritam više puta u različitim vremenskim intervalima menja po principu slučajnog izbora. Taj sistem su napravili ruski stručnjaci za bezbednost. Eto zašto su obaveštajne službe mogle da prisluškuju, recimo, Angelu Merkel i njene uređaje sa američkim delovima i američkim softverom, a Putina nisu mogle.
Ali čak i to što je „nemoguće“ i „besmisleno“ nije bilo dovoljno kremaljskim stručnjacima za komunikacije. Oni su zadovoljni samo ako je prisluškivanje nemoguće po zakonima fizike. Zato je 2015. godine za razvoj zaštićene linije kvantne veze i za druge projekte sa kvantnim tehnologijama iz budžeta izdvojeno 230 miliona rubalja (skoro 3,5 miliona dolara). I ta tehnologija je već gotova. U takvom sistemu se podaci prenose pomoću fotona, i da bi se prepoznali potrebno je promeniti njihovo stanje, a to nije moguće učiniti neprimetno – takva je priroda.
Sigurno se sećate čuvene fotografije na kojoj Donald Tramp u Beloj kući telefonom razgovara sa Putinom, a oko njega se okupila gomila pomoćnika i savetnika? U Kremlju se ništa slično ne dešava. Putinovom telefonskom razgovoru ponekad prisustvuje samo pomoćnik za međunarodna pitanja, i veoma retko resorni ministar, ako se, na primer, radi o nafti i gasu. Pored toga, negde u Ministarstvu spoljnih poslova sedi profesionalni prevodilac koji je priključen na istu liniju. I niko više.
Predlog da se obavi telefonski razgovor najpre se šalje preko diplomatskog kanala Ministarstva spoljnih poslova ili kroz administraciju ruskog predsednika. Direktno Putinu može da telefonira samo nekoliko osoba (kao što je ministar odbrane). To su ljudi u čijem kabinetu stoji isti onakav žuti telefon za specijalnu liniju. Ali i u tom slučaju se najpre javlja sekretar ili ađutant.
S druge strane, Putin može da telefonira (po specijalnoj liniji, naravno) odakle god hoće – iz aviona, automobila, sa podmornice ili iz omiljenih šuma u republici Tuvi. Često u posete drugim državama sa Putinovim avionom leti još jedan avion za specijalnu vezu. Čak i sa teško bolesnim dečakom koji je toliko želeo da uđe u Putinov avion predsednik je razgovarao preko te zaštićene linije.
Na Putinovom radnom stolu stoji i aparat sa tasterima na kojima su zapisana prezimena ljudi kojima on često telefonira, poput ministara i gubernatora.
Najpoznatiji ruski „telefonski huligani“ Vovan i Leksus (to su im nadimci) uspeli su da prevare mnoge državnike drugih zemalja i druge poznate ličnosti tako što su im telefonirali i lažno se predstavili.
Prevarili su, na primer, turskog predsednika Erdogana, ukrajinskog predsednika Petra Porošenka, Eltona Džona... Kažu da zasada nemaju povoda za takav telefonski trik sa Putinom, ali Putinovoj administraciji su i jedan i drugi dobro poznati. Štaviše, poznati su i samom Putinu. Mada, oni su iskreno ubeđeni da „postoji određena shema koja bi možda ’upalila’“. Pa hajde, momci, probajte, možda će stvarno upaliti!
Kurir.rs/Russia-beyond
Foto: EPA
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: