Dara Džokić otkriva koliko je teško baviti se glumom, da li se kaje što nije birala drugu profesiju, ali i koliko joj smetaju trendovi.
Da li ste kao dete maštali da se bavite glumom?
- Oduvek mi se nameštao put ka glumi, jer sam kao mala išla na balet, a bila sam talentovana za recitovanje pesama i pisanje sastava. Išla sam na razna takmičenja u osnovoj i srednjoj školi i volela sam scenu. Kada sam se odlučila da gluma bude moj životni poziv, niko se nije iznenadio.
Da li ste se ikada pokajali što ste izabrali ovu profesiju?
- Za glumu je neophodna bezuslovna ljubav. Ipak, kao i većina glumaca, ponekad se zapitam zašto se nisam bavila nekim sigurnijim i konkretnijim poslom. Ali, kod mene to kratko traje, jer volim to što radim. Gluma me uvek tera na igru, na istraživanje, na poriv da idem van svojih mogućnosti i ulozi dam sve što može. U tome je lepota ovog posla, a mi smo zavisnici od svakog novog projekta. Zaokupljenost koja me obuzme kada dobijemo neku ulogu najteža je i najlepša stvar. Nije lako, ali je neopisivo lepo.
Šta vam prolazi kroz glavu kada sebe gledate na televiziji? Umete li da kritikujete svoju glumu i sebe?
- Samoj sebi sam najveći kritičar, nemilosrdna sam i stroga. Kritikovati sebe nije ništa ružno i samo je podstrek da sledećeg puta nešto uradimo bolje. Takva sam da ne može da mi promakne ni sitnica i sve vidim. To ume da nervira moju okolinu, ali i oni znaju da u tome nema ružne emocije i loših namera.
Na koji način brinete o sebi, mnogi kažu da uspešno odolevate godinama?
- Uspevam da se negujem toliko da pristojno izgledam za svoje godine i da se osećam dobro u svojoj koži. Nikada neću razumeti potrebu da promenite lični opis i ne znam ko je ubedio sve te žene da je to lepo. Strašno mi je da postoje ljudi koji žele da izgledaju kao karikature. Babe žele da izgledaju kao devojčice, devojčice kao matore i tako ukrug. Ne znam da li je to žalosno ili smešno, još ne umem da odredim.
Da li ste zadovoljni dosadašnjom karijerom i da li biste nešto uradili drugačije?
- Nikada nisam bila dobra u hvaljenju sebe, a duboko verujem da je sve onako kako treba da bude. Na prste jedne ruke brojim uloge koje sam želela da igram, a nisam. Nikada se nisam nametala i to mi je možda najveća vrlina, a možda i najveća mana. Volela bih da dobijem bar još nekoliko zahtevnih uloga i da projekti koje mi neko ponudi budu izazov.
Kurir.rs/Alo, Foto: Damir Dervišagić