KOMEMORACIJA VELIKOM DUŠANU MAKAVEJEVU: Tvoj odlazak veliki je udarac za mene... (KURIR TV)
U Jugoslovenskoj kinoteci održana je komemoracija velikom reditelju Dušanu Makavejevu.
Da odaju počast došli su Branka Petrić, Zdravko Šotra, Rada Đuričin, Svetozar Cvetković, Anita Mančić, Srdan Golubović...
Anita Mančić pročitala je telegrame saučešća koji su pristigli iz svih delova sveta.
"Draga Bojana, odlazak našeg Maka je bio veliki udarac za mene. Uz tebe smo. Pamtiću ga uvek", poručio je čuveni Vim Venders.
"Mak je zauzimao mesto večitog pobunjenika, poetskog anarhiste, unikata... Stakao je međunarodno priznanje, a naš film se prepoznavao svuda po Makavejevu. Njegovi filmovi postali su deo svetske filmske baštine. Mak u odnosu na ostale uvek je držao neoboriv rekord. Imao je dar za društvenu komunikaciju. Imao je neopisivu harizmu, intelektualni metropolit. Umetnost moramo cimnuti, napisao je i toga se držao do kraja, a Mak je cimnuo naš svet! Podzemlje koje je postalo nadzemlje nije bio njegov svet i čim je to osetio prestao je da stvara. Čovek 21. veka doživeo je kraj tog veka pre svih nas..." rekao je Božidar Zečević.
Takođe, pisali su i Milčo Mančevski, Fransis Kopola... Svi su istakli njegovu veličinu kao reditelja, al i kao čoveka.
"Sloboda ili ništa. Za mene je Mak najbolji i najposebniji. Makavejev nikada nije umro. Jer je svet koji je ostavio veliki kao planina, nedostižan", rekao je Srdan Golubović.
Svetozar Cvetković evocirao je uspomene sa snimanja sa velikim Makavejevim.
"Rađaju se genijalne misli i ideje najslobodoumnijeg čoveka koga sam upoznao, mnogo smeha i zadovoljstva... Saćam se Mak mi kaže: 'Formula je da živimo u Jugi, a da pravimo filmove koje izbacujemo u svet da taj svet vidi šta imamo da mu pokažemo - a imamo najbolje!', slušam Maka, volim svoju zemlju kao i on, iako ga ona nije baš volela... Zatim sledi "Manifesto" Slušamo neiscrpne ideje i duhovnosti, pratimo genijalnost, zaljubljeni u svoj posao koji nam Mak omogućava. Mak nas je učio da budemo zdravi, ne sujetni, a pre svega nas je učio slobodi...
Šta ispričati o Maku, a ne reći ono što svi znamo? Moje su skice asocijacije na jedno vreme provedeno s njim za koje, ljubomoran na sebe, mislim da je najvrednije, najinspirativnije i najduhovitije vreme da je moglo potrajati još malo duže. Jedna naša uvažena doktorka koja je kao i Mak morala da briše iz ove sredine, rekla je da je ljudski organizam tako stvoren da bi mogao da živi i normalno funkcioniše 150 godina, a da smo mi, ljudi, kao sredina učinili sve da taj život skratimo. Mak je dakle otišao tek negde iz polovine svog trajanja.
Dalo bi se očekivati od njega još toliko genijalnih stvari koje ne bismo razumeli, ali kojima bi budućnost morala da se divi. Kao što se danas divimo svemu što je uradio. Divimo se borbi da Mak sačuva spomenik tvorca komunističke ideologije, kao trag istorije koju smo bar mi ovde navikli da brišemo i izbrišemo. E Maka nam nećete izbrisati! Iako većinu njegovih filmova u ovoj zemlji ne možete da vidite jer nemamo kopije, jer mi prosto živimo za godinu u kojoj živimo, jer mi zaboravljamo, jer nama nije važno, ipak Maka nam nečete oteti!
I nemojte biti ponosni na Maka jer je on naš! Ništa niste učinili da bude naš i zato je on bio i ostao svoj i onih malo ljudi koje je voleo i koji su tu ljubav umeli da uzvrate kao njegovi odveć malobrojni prijatelji kojima je uvek mogao da se javi i koji bi sa njim rado proćaskali o duhovitoj sudbini tragikomičnog čovečanstva.
Ti si malobrojni prijatelji osvežavali njegov duh, a on je njih činio plemenitijim i radosnijim svojom pojavom, osmehom, neverovatnim pričama i svojim karakterističnim glasom.
U neminovnoj depresiji iznuđene dugogodišnje emigracije, hranio se i živeo od svog rada koji mu je ova sredina zabranila i nikada to nije porekla i nikada se svojom akcijom nije postarala da to ispravi. Mak je bio slika materijalne skromnosti, a duhovnog bogatstva. Imao je Bojanu, Žilnika, Pegu, Rašu Popova, Bertolučija, Vendersa, Evu, Milenu, Gagu, Anitu... Imao je svetlost koja je i mene međ ovih par imena ni sam ne znam kojom suludom srećom obasjala... I od nje živim".
Kurir.rs/M.C/Foto: Ana Paunković