POMOZIMO DOKTORIMA - KLOVNOVIMA Čarobni smeh Cica Mice i Doktora Guze! Još samo njih dvoje zabavlja male bolesnike! Smehoterapija najviše pomaže
Ostalo nam je samo dvoje doktora-klovnova koji ulepšavaju dane zasmejavajući teško obolelu decu koja leže u bolnicama. Bore se već 16 godina da očuvaju ovu oazu humanosti koju nemaju ni mnoge razvijenije zemlje
Kad prođe dva, u osam beogradskih bolnica gde se leče teško obolela deca, umesto lekara, dolaze doktori-klovnovi.
"Sada mi preuzimamo bolnicu! Mi smo vladari!", pričaju smejući se Tijana Momčilović i Saša Stanojević, bolje poznati kao Doktorka Cica Mica i Doktor Guza. Njih dvoje zabavljaju male bolesnike svakog dana osim vikendom. Cica Mica ima običaj da kaže: "Kuc-kuc! Ja sam Doktorica Cica Mica, zvana kobasica! Jao, ne-ne-ne, zvana lepotica! Veliki sam stručnjak nizašta, pa sam došla da vidim da li ovde neko nema ništa!" Doktor Guza meri temperaturu metrom i špatulom za pregled grla proverava guze mališana "da li rade svi ventili"... Bolesnoj deci sa doktorima-klovnovima brže i lakše prođe dan. Bez velike pompe, ovaj humani posao rade gotovo 16 godina, četiri sata dnevno.
I SMEH I RAZGOVOR
Udruženje građana Doktori-klovnovi deo je međunarodne humanitarne organizacije Bridge of Life, koju je u Srbiju 2003. doneo Edvard Dvejn. Ovaj Amerikanac je obučio nekoliko mladih ljudi kako da olakšaju bolničke dane teško oboleloj deci. Postoji posebna doktrina koju je izmislio Peč Adams, humanista, filantrop i prvi doktor-klovn, a snimljen je i film po njemu sa Robinom Vilijamsom u ulozi Peča.
Tijana i Saša nisu znali u šta ulaze.
"Nisam studirao medicinu jer sam se plašio krvi. A danas vidim 45.000 malih pacijenata godišnje. Teško je. Na početku su mi najteže padale opekotine, a danas onkologija", kaže Saša.
Tijana je nekada radila na dečjim rođendanima, žonglirala lopticama, čunjevima. Priča da ne dolaze kod dece samo da ih zabave.
"Dolazimo i da bismo razgovarali. To je detetu jako potrebno. Pružamo mu osećaj da nije sam, da ima nekoga ko je na njegovoj strani. Događa se i da ne želim da budem smešna, već samo prijatelj. Ako ne možemo da im pomognemo, da ne odmognemo. Balončići od sapunice su idealni - ne gledaju u mene, već u njih, hvataju ih rukama. A i zahvalni su za rehabilitaciju, jer deca pomeraju ruke, vežbaju."
PRAVILA I REKVIZITI
Zasmejavanje bolesne dece ima svoja pravila. Prvo je da se deca ne uplaše. Ne ulazi se u sobu kad plaču. Pošto Doktor Guza ima bujnu klovnovsku crvenu periku, mališani se zagledaju i ne primete da im se stavlja braunila ili radi druga intervencija. Malu decu je lakše zabaviti. Starija su svesna svoje situacije. Sa njima Tijana i Saša postaju drugari.
"Ne šminkamo se kao klovnovi iz američkih filmova. Što manje šminke, to će se dete manje uplašiti. Imam mini-šeširić, blesavi rajf. Beli mantili, slaba šminka, malo dekoracije da se vidi kako mi nismo obični doktori. Bitno je da imamo plišane igračke, jer deca više veruju plišanima nego bilo kome", kaže Tijana.
Za Doktora Guzu toalet-papir je zakon. Njime se svašta zamotava, kiti prostor, stavlja na aparat za infuziju, pravi zavoj "da glava više ne boli".
Od rekvizita tu su smešne slušalice koje na kraju imaju gumu za otpušavanje sudopera i služe za "pregleđavanje", naočare bez stakala koje služe za sluh, "da drže uši", lutkice za ruke, balončići, baterija od tuša koja služi za telefoniranje, klešta kojima "popravljaju" mališane. Kad crtaju, kaže se: "Što crtaš po papiru kad možeš po zidovima?!" To je smešno i mamama i deci.
SAGOREVANJE OSOBLJA
Drugo pravilo je da se o bolestima dece ne razgovara.
"Da bismo sebe sačuvali, ne treba da ulazimo u stvarne dijagnoze. Dete može da ti se poveri i da ga razumeš. Ali nećeš da ga lažeš: 'Proći će ti'. Jer ti ne znaš da li će da prođe. Kada izađem sa onkološkog odeljenja, ma ne želim da imam informaciju šta se dogodilo sa kojim detetom. Nažalost, sazna se", takvo je Tijanino iskustvo.
Saša ističe da je najteže izbeći emotivnu vezanost za decu. Čak i kod medicinskog osoblja, mahom ženskog, dolazi do sagorevanja, jer su previše lično doživele i bolest i ishod.
"Mnoge dece sa kojima smo radili više nema. Mi to ne želimo da znamo. To boli. Njih smo najčešće i viđali. Ali postoje i MladiCe, gde vidimo da su naši mali drugari dobili bitku sa bolešću i tada smo zaista srećni."
MladiCe su aktivna grupa mladih lečena u detinjstvu od raka. Postoje od 2012. Čine je mladi od 14. do 30. godine. Kada su Tijanu MladiCe zvali na njihovu radio-stanicu, plakala je nekoliko dana posle emisije. Srela je one za koje je mislila da ih više nema.
ČAROBNA SO
Smehoterapija doktora-klovnova najviše pomaže, kažu, kod cerebralne paralize. Njih najviše obraduju. Toj deci je nekako najsumornije od svih instituta. Mnogi nisu sposobni za školu, ceo dan sede u kolicima pored televizora... Dani predugački i predosadni.
"Kad mi dođemo, to je neviđena sreća!", ponosna je Tijana, a Saša kaže da je nekada na ovu bolest gledao sa predrasudama.
"Radeći sa njima, video sam njihovu lepotu, sjaj u oku, i to je moja lična velika dobit."
Najveća satisfakcija im je što ih mali pacijenti pamte i traže godinama nakon boravka u bolnici. Neki i kad ih otpuste, sede spakovani i ne žele da odu dok ne dođe doktor-klovn! Dolaze sa celom porodicom, samo da ih pozdrave.
"Dečak je ležao na plućnom odeljenju i danima nije hteo da jede. Onda sam ja izmislila da imam čarobni slanik od koga svako jelo postaje slatko. A napravila sam ga od 'žumanceta' iz 'kinder' jajeta u koje sam stavila pirinač, pa je zveckalo. Poklonila sam mu taj slanik kako bi jeo i ojačao. Posle dve nedelje njegova mama mi je poslala poruku u kojoj mi se grdno zahvaljivala jer ih je taj slanik izvukao iz bolnice. Čarobna so pomogla mu je da jede", jedno je od Tijaninih iskustava.
A kada dođu kući, Tijana i Saša uglavnom - ćute.
PROTIV BEZDUŠNOSTI
Nama bi značilo da Grad Beograd zabrani preprodaju crvenih klovnovskih nosića. Mi ih prodajemo svakog 1. januara u Ulici otvorenog srca u Beogradu. Ljudi su od 2008. navikli da kada kupe crveni nosić, time doniraju doktore-klovnove. Ako je 1. januara kiša, mi smo na nuli za celu godinu. Od lepog vremena zavisi nam ceo budžet. Onda su se pojavili neki beogradski džukci koji su shvatili da je to super biznis i da mogu da ih prodaju za sebe. Varaju narod. Komunalna policija dođe, skloni ih, i čim okrenu leđa, ovi se vrate. Ne nervira me što ne zaradimo dovoljno para za celu godinu, ma mi radimo i bez para. Ali ogavan je taj mentalni sklop da na ime bolesne dece zarađuješ za sebe. Osim opštine Stari grad, niko nas ne ferma ni pet posto!
KAKO KUPITI CRVENI NOSIĆ
Ko želi slatki crveni nosić, najsigurnije je da na Fejsbuk profilu "Doktori-klovnovi" ostavi poruku. Tamo je i njihov žiro-račun na koji može da se izvrši uplata. Svaki pravi crveni nosić je zapakovan i ima logo "doktor-klovn". Planiraju i da osnuju mini-školicu za one koji žele ovim da se bave jer nema dovoljno ljudi za ovaj posao. Preveliki je broj bolnica samo za Tijanu i Sašu. Plate su im blizu minimalca, i to ne za celu godinu.
(Ljilja Jorgovanović, Foto:Privatna arhiva)