Brutalni napad na vaterpoliste Crvene zvezde u Splitu ponovo su u centar pažnje stavili međunacionalne odnose, ali i problem huliganizma i nasilja u sportu, koji je odavno poprimio zabrinjavajuće razmere.
Povodom ovog nemilog incidenta, prof. dr Marija Đorić, profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije, i stručnjak za ekstremizam i huliganizam za Kurir kaže da od huliganizma niko nije "pelcovan", pa ni mi na Balkanu, iako je on izvorno "britanska bolest":
- O tome najbolje govori poslednji huliganski ispad u Splitu koji je pokazao nekoliko bitnih činjenica: prvo, huliganski napadi se ne dešavaju samo na utakmicama, već i van sportskih stadiona i iza huliganizma uvek postoji namera. Dakle, huligansko nasilje je uvek planirano, namerno i ne događa se slučajno; drugo- huliganizam je uvek povezan sa nekom ekstremističkom ideologijom, kao što je to slučaj sa ustaštvom, što se moglo i videti kod incidenta u Splitu; treće je ono što treba sve nas posebno da brine, a to je enormna količina mržnje koja je usmerena ne samo prema pripadnicima drugog kluba, već prema pripadnicima druge nacije, kaže profesorka Đorić, koja je i autor knjige "Huliganizam: nasilje i sport".
Ona ističe da smo u Srbiji devedesetih godina imali "politizaciju" huliganizma kada su iz redova huliganskih grupa svuda u našem regionu regrutovani članovi za paravojne formacije, i poseća i da su mnogi od huliganskih vođa učestvovali u društvenopolitičkim promenama, kakav je bio 5. oktobar.
- Dakle, naši huligani su instrument politike tj. politički su upotrebljivi, i odatle crpu svu svoju moć. Ne možete nekoga tek tako upotrebiti i onda im okrenuti leđa - oni će tražiti "deo kolača". Danas, pak imamo jednu pojavu koju bih nazvala "kriminalizacija huliganizma", a to je da se pojedini članovi huliganskih grupa povezuju sa veoma ozbiljnim kriminalnim strukturama (reketiranje, privatno obezbeđenje, tgovina narkoticima...). Najgore prolaze mladi momci tinejdžerskog uzrasta, kojima je bitno da budu prihvaćeni od huliganske grupe koja im daje moć i potvrdu identiteta, a neretko i novčanu nadoknadu. Spremni su da urade sve da bi postali deo te grupe, a jedan od načina "inicijacije" je da imaju zabeležen napad na policajca, kaže prof.dr. Marija Đorić.
- Moramo raditi pre svega na prevenciji, a tek onda na sankcionisanju huliganskog nasilja. Zbog toga je potrebno služiti se pozitivnim narativima u medijima, dati dober primere sportskog ponašanja, što će edukativno delovati na mlade ljude; i na kraju - primenjivati doslovce Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama, koji je dosta dobar, ali je nažalost prazno slovo na papiru. Treba da budemo svesni da smo mi svi u regionu još uvek postkonfliktno društvo i da nam se sada nasilje iz građanskih ratova vraća kao bumerang. Predlažem i adekvatne bezbednosne procene rizika koje će raditi kompetentna lica, posebno kada je reč o sportskim događajima visokog rizika.
Takođe bi bilo dobro da se huliganskim izgrednicima ne daje toliko medijske pažnje, jer im to daje osećaj važnosti u tom patološkom huliganskom sistemu vrednosti. Najbolje je ignorisati ih medijski i prepustiti nadležnim organima da ih procesuiraju. Obavezno je napraviti i ažurirati spisak kažnjavanih huligana koji bi se javljali pred svaku visokorizičnu utakmicu policiji i zadržavali u policijskim stanicama u vreme sportske priredbe. I na kraju, mlade vaspitavati u pozitivnom sportskom duhu, što podrazumeva sistemski rad u kojima bi učestvovala porodica, škola, mediji i celokupno društvo, zaključuje prof.dr. Marija Đorić.
Stručnjak za bezbednost i predsednik IPO Iija Životić, povodom napda u Splitu, smatra da je posle ovog incidenta krajnje je vreme da u Srbiji zaživi institucija sekretara za bezbednost u vodećim sportskim klubovima.
- Većina njih i ima u statutu propisano ovo radno mesto na kome se samo formalno nalazi neka osoba. Sva velika Sportska društva moraju bezbednosti radi na te funkcije imenovati školovane ljude a ne čisto forme radi. Imamo nažalost primer Minhenskog masakra , posle čega je Izrael kranuo da se ozbiljno bavi tom temom. Njihove službe rade procenu za svako gostovanje, za svaku sportsku ekipu, za sve uzraste. Dakle ako se nešto i ne zna ima od koga da se nauči. Za uspešan rad na ovom polju potrebni su edukovani kadrovi, saradnja klubova sa službama bezbednosti, ali i komunikacija između oficira za bezbednost u klubu sa ljudima zaduženim za bezbednost u međunarodnim sportskim asocijacijama, kaže Životić.
On navodi da je ponekad je dovoljno organizatoru tj.domaćinu samo poslati protokolarno pismo u kome sekretar za bezbednost gostujućeg kluba traži da mu se prikažu preduzete mere pa da se neke mere i preduzmu.
- U pojedinim slučajevima šalje se prethodnica da osmotri atmosferu u gradu domaćinu, zahteva se informacija od naše ambasade u toj zemlji i slično.
Nadam se da ne ovo poslednji put da naši sportisti imaju ovakve probleme, da će se klubovi dozvati pameti i raditi na svojoj bezbednosti a ne prepuštajući sve volji domaćina. I naravno ne treba gostovali svuda po svaku cenu. Tamo gde se analizom i procenom rizika utvrdi da se sportisti ne mogu slobodno kretati i nositi naša obeležja ne treba ni ići. Neki nivo dostojanstva mora da postoji, zaključuje Životić.
(Kurir.rs)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: