Šta je potrebno da biste postali glumac u Srbiji? Da li je presudan talenat, vredan rad, sreća ili možda veza?
Scena, film, televizija, javni nastup, premijere, intervjui, vaš glas na radiju, fotografije na naslovnim stranama, festivali, dočekuju vas replikom vaših likova na pijaci, u banci, na stepeništu… biti glumac znači biti lik među ljudima, čovek među likovima.
Međutim, postati glumac u Srbiji zapravo i nije tako jednostavno.
Kako sve počinje?
Glumci obično svedoče da su njihov početak i fascinacija glumom upravo vezani za najranije godine, čuje se često ono – „Sa tim sam se rodio”. Većina počinje u kućnim uslovima pred roditeljima, tetkama, najviše strinama, i najbrojnijim komšijama. Zatim, kroz dramske sekcije u školi imaju prilike da po prvi put izgovaraju replike nekog dijaloga, stanu pred publiku sačinjenu od svojih vršnjaka i drugova i osete kako je to biti neko sasvim drugi, barem nakratko.
Međutim, u današnje vreme gluma više ne podrazumeva samo klasičan put, preko dasaka na sceni, pa mladi ljudi prvu vezu sa glumom imaju kroz kreativno angažovanje na YouTubeu, snimaju amaterske filmove, prave duhovite klipove ili samostalno osmišljavaju i prenose live stand up nastupe.
Amaterska pozorišta i glumački studiji – početak ili kraj
Zainteresovani za glumu imaju na raspolaganju veliki izbor amaterskih pozorišta i glumačkih studija gde, obično uz rukovodstvo nekog profesionalnog glumca, igraju malo složenije predstave, posećuju sa svojom trupom različite festivale i osvajaju svoje prve nagrade.
Poznata Dečja dramska grupa Radio Beograda, koja iduće godine slavi 70 godina postojanja, a koju su vodili legendarni Bata Miladinović, kasnije izuzetni dramski pedagog Mika Aleksić, potom Danica Marković, a poslednjih godina reditelj RTS-a i profesor Fakulteta savremenih umetnosti Petar Stanojlović, stvorila je najveća imena srpskog glumišta poput Ružice Sokić, Nikole Simića, Nede Arnerić, Svetislava – Buleta Goncića, Nikole Đurička, Vuka Kostića...
„DADOV je za mene, recimo, bio oaza mašte, mesto na koje sam rado odlazio i jedna predivna uspomena”, seća se jedan od perspektivnih glumaca mlađe generacije Miloš Biković.
Amaterska pozorišta i školice glume su dobra prilika da zainteresovani steknu samopouzdanje i nauče osnovne glumačke trikove. Branislav Lečić, istaknuti glumac, profesor Fakulteta savremenih umetnosti i Lekart centra, smatra da su oni odlična polazna tačka u razvojnom putu jednog glumca:
„U radu sa studentima početnih godina primetio sam da se kolege koje su već imale iskustvo ponašaju prirodnije na sceni. Kasnije, tokom studija, naravno, svi steknu potrebnu sigurnost. Ali ostaje činjenica da su amaterska pozorišta i školice glume veoma korisni za sticanje samopouzdanja u ranoj mladosti”, ističe Lečić.
Međutim, dodir sa glumom mnogih mladih ljudi često upravo tu prestaje. To bude prekretnica. Ipak izaberu fakultete koji ih vode u drugom profesionalnom smeru i postaju advokati, ekonomisti, profesori. Gluma ostaje samo lepa uspomena iz mladosti, koju s vremena na vreme prepričavaju svojim prijateljima i deci.
Najhrabriji, koje glumački „virus” ne napušta, odvaže su u novu avanturu: pokušavaju da postanu profesionalni glumci. A to nije uvek lako. Ali svako od njih kaže da bi isto izabrao ponovo.
Pojavljivanje na ekranu nije garancija za karijeru
Mali je broj onih koji su još kao deca prošli na kastinzima za filmove i tako dobili svoje prve uloge, po kojima ih i danas pamtimo. Pojavljivanje na ekranu nije garancija za upis na fakultet i uspešnu karijeru, a ponekad ume da bude i otežavajuća okolnost. Takav je slučaj sa Tijanom Kondić, poznatoj po ulozi Nataše u istoimenom filmu, za koju je dobila nekoliko nagrada. Iako je i nakon tog filma ostvarila još nekoliko rola, Tijana nije uspela da nastavi glumačku karijeru.
Izuzetak od tog pravila je glumica Aleksandra Manasijević, široj publici poznata po glavnoj ulozi u filmu „Guča”, koji je snimila kao petnaestogodišnjakinja. Ona je uspela da upiše i završi glumu u klasi profesora Nebojše Bradića i Marka Stojanovića na Fakultetu savremenih umetnosti.
„Ne znam kakvi su na drugim akademijama, ali profesori koji su nama predavali su i dalje dostupni za nas. I dan-danas kada imam neku nejasnoću, pozovem za pomoć, savet, i odmah dobijem odgovor. Mi smo bili na akademiji od 9 do 18h svaki dan. To je jedna porodica. Tu se ljudi druže, uče. Profesor je tu zbog tebe i on će sve dati da nas nauči.”
Njena karijera svedoči da je napravila pravi izbor jer je još tokom studija imala zapažene uloge u filmu „Put ružama posut” i seriji „Folk”, a po završetku školovanja nastavlja da glumi u pozorišnim predstavama, gde je pobrala simpatije i inostrane publike na međunarodnim festivalima, a njena predstava „Karakondžule 99 – antiratni kabare” proglašena je najboljom na Međunarodnom pozorišnom festivalu u Šarm el Šeiku 2016. u konkurenciji predstava iz 19 zemalja.
Famozni prijemni ispit
Da biste studirali glumu, bez obzira na to da li se odlučite za državni ili privatni fakultet, morate se dobro pripremiti za jednu od najvećih prepreka na tom putu – prijemni ispit.
Za razliku od ostalih zemalja kakve su SAD ili druge evropske države gde postoji veliki broj akademija za glumce, u Srbiji je dugo vladala predrasuda da su samo državni fakulteti prestižni, i da jedino oni omogućavaju profesionalno bavljenje glumom. Srećom po nove generacije, situacija se umnogome promenila.
Mali broj mesta i veliko interesovanje kandidata neke su od glavnih prepreka prilikom upisa u pomenute škole. Takođe, velika većina kandidata obeshrabrena je pre nego što i pokuša. Naime, postoji bojazan da na pojedinim fakultetima vladaju protekcija i nepotizam i da ih je bez ozbiljne veze gotovo nemoguće upisati. Tome u prilog idu i stalna spekulisanja nekih studenata na forumima koji tvrde da na deset studenata u klasi, uvek bar pet bude primljeno preko veze.
Bez obzira na sve, jedna činjenica ostaje: oni koji sude o talentu često svesno ili nesvesno prave greške. Neki od najuspešnijih i najpriznatijih glumaca kakvi su Pavle Vujisić, Miodrag Petrović Čkalja, Žika Milenković i Radmila Savićević zapravo nisu uspeli da završe fakultet, a veliki je broj onih koji nisu uspeli da polože prijemni iz nekoliko puta, ali su postali poznati glumci.
Glumac Miloš Petrović, čuveni Stavra iz „Senki nad Balkanom”, jedan je od talenata koji nisu odmah primećeni. U intervjuu za jedan nedeljnik on se prisetio svojih pokušaja da upiše fakultet: „Majka je skupila sve što treba od dokumentacije za upis. Videla je da treba da se priloži i biografija, te uzme i napiše je. U post skriptum biografije moja čuvena majka stavi sledeće: ‘Ja znam da ovde primaju sa vezom, ali ja verujem u svoje kvalitete i verujem u vašu odluku…’ Ona to napiše iz najbolje namere, ne razmišljajući o posledicama. Pritom, ja nisam pročitao uopšte tu biografiju.
Na prijemnom, kako sam bio među poslednjima, zaspim u holu. Bude me u pet sati da idem na scenu. Dragan Petrović Pele, koga sam posle i upoznao, ali nikad nisam pričao konkretno o ovome, bio je u komisiji. Izlazim ja na scenu, onako još ošamućen od spavanja. Dobar dan – dobar dan. Kaže meni Pele: ‘Recite mi prvo odakle Vama saznanje da mi ovde primamo sa vezom?’ Ja ga gledam onako ošamućeno: ‘Izvinite, nisam razumeo’. On mi kaže: ‘Vi ste napisali u svojoj biografiji da mi ovde primamo sa vezom, odakle Vama to?’ Sad, ja razmišljam, veća sramota mi je da kažem: ‘Majka mi je pisala’. Slegnem ramenima i kažem: ‘Šta ću, čuo sam…’” Naravno, prijemni nije položio, ali je nakon toga njegov talenat prepoznat na tadašnjoj Akademiji lepih umetnosti (sada FSU), gde je uspešno diplomirao. Danas glumi u BDP-u, a osim u „Senkama nad Balkanom”, gledamo ga i u seriji „Ubice moga oca”.
Da li je važniji izbor profesora ili fakulteta
Često ćete čuti da nije cilj samo upisati glumu, već je od izuzetne važnosti u čijoj ćete klasi studirati. Naime, profesor kod koga ste u klasi je vaš mentor i jedan od onih koji će presudno uticati na vaše oblikovanje kao glumca. Zato mnogi kandidati žele da budu u klasi baš određenog profesora. Ali da li samo jedna osoba može da pruži mladom glumcu sve neophodno i izvuče od njega svoj maksimum?
Kvalitet komunikacije i podrška profesora jesu važni, ali danas mnogo veći značaj ima pre svega institucija, odnosno sistem, koji nudi kvalitetno školovanje. Šta bi to značilo baš studentu glume? Još je veliki teoretičar i praktičar glume, ali i reditelj, Konstantin Stanislavski, u svom delu „Sistem” jasno predstavljao glumu kao niz multimedijalnih znanja, veština i sposobnosti. Dakle, mnogo je važno da student ne dobija iskustvo samo od jednog profesora, koji ga vodi tokom godine, već iskustvo svih profesora koji mu predaju određene predmete. Gluma nije iskustvo samo jednog izražajnog sredstva, recimo samo pozorišta, već se iskustva moraju sticati i učiti u drugim vidovima glume. Gluma podrazumeva učešće i u pozorištu i na filmu i na televiziji, glumi se stasom, glasom i drugim scenskim i medijskim veštinama. Objektivno nije moguće da jedan profesor poznaje sve ove oblasti, zato je tendencija studiranja glume u svetu, ali polako i na našim prostorima, da se uči od grupe profesora koji su najbolji u različitim oblastima. Podrazumeva se uloga mentora kao nekoga ko će studentu neposredno i lično pomagati tokom školovanja, jer kada postane priznat glumac, to će biti veliki uspeh samog studenta, ali i profesorskog kolektiva, što predstavlja najbolju potvrdu njihovog ispravnog pristupa.
Govoreći o svojim nekadašnjim studentima, čuvena književnica i rediteljka Vida Ognjenović, profesorka na FSU, kaže: „Sjajni su i zaista su se razvili u prave umetnike. Najviše se ozarim dok ih gledam na sceni. Začudim se koliko su se vinuli nebu pod oblake, prave su zvezde. E, pa, pomislim s osmehom, zaista, nije bilo uzalud”.
Važni su aplauzi od prvog dana studija
Mogućnost da već tokom studija stanu pred televizijske kamere, na daske poznatih pozorišta, usvoje mnogo korisnih veština, kao i stalna podrška profesora, neki su od najvažnijih stvari tokom studija glume.
„Profesori su nam pomagali tokom studija, radili smo predstave u Narodnom pozorištu, gostujemo po televizijama, na početku studija upoznajemo se sa kamerama, sa time kako pričati na televiziji, kako se ponašati. Naučili smo takođe i da pišemo, imali smo kreativno pisanje, kroz koje smo naučili pisanje projekata, što zvuči kao biznis, ali je jako korisno jer vi kao glumac vučete. Dali su nam jednu široku paletu da možemo kasnije da radimo i ne budemo glumci bez posla. Tako je bilo, tako je i ostalo, jer vidim koliko su deca sa našeg Fakulteta savremenih umetnosti uspela. Moji klasići svi rade, niko nije bez posla. Neki snimaju serije, neki su se zaposlili u pozorištu, neki snimaju filmove, neki imaju svoje trupe, svako nešto radi”, ističe Aleksandra.
5 saveta za one koji žele da postanu glumci
Postati glumac u Srbiji zaista nije lako. To je put koji traži dosta volje i posvećenosti, kao i dozu sreće. Pored toga, tu je i momenat poverenja da će vaš talenat prepoznati ljudi koji odlučuju o upisu na fakultet.
Ovih pet saveta može vam pomoći da postanete glumac (i to uspešan, zaposlen glumac):
- Budite aktivan član dramskih grupa, igrajte u amaterskim pozorištima, snimajte na YouTubeu, osmišljavajte teme za svoje filmove i serije, pevajte, igrajte, imitirajte, čitajte poeziju, drame, slušajte radio, budite kreativni...
- Izaberite fakultet koji vam pruža savremena primenjiva znanja i omogućava glumačke angažmane još tokom studija.
- Izaberite studije na kojima ćete imati punu pažnju mentora, ali i svih ostalih profesora, koji su vrhunski pedagozi i koji imaju veliko iskustvo u praksi.
- Proširite znanja jednog glumca i ostalim dramskim i medijskim alatima i zanatima. Ne libite se da sami napišete scenu, da sebi izrežirate nastup, naučite da snimate, izmontirate svoj show real, materijal za kasting i budite spremni da učestvujete u bilo kom delu javnosti gde se glumac može naći.
- I za kraj savet bez koga ova četiri neće vredeti mnogo: Ne treba vam veza, verujte u sebe i nikada ne sumnjajte u svoj talenat. Ne odustajte i talenat će već sam naći svoj put. Odnosno, kako kaže glumica Jovana Stević: „Talenat i rad se ne mogu sakriti. Svako od nas dobije ono što mu duša traži. Uspećete!”
Promo tekst