Mirko Kodić (62) upoznao je kralja narodne muzike Šabana Šaulića, pre četiri decenije, 1979. godine i od tada počinje njihovo druženje i profesionalna saradnja, a za njegovu sahranu dobio je najteži zadatak.
- Bili smo kao dva brata, zajedno na turnejama po Americi, Australiji, Evropi, često smo jeli iz istog tanjira, znali smo i da stanemo ispod nekog drveta da pojedemo nešto što smo kupili usput.
Mirko se sa tremom priprema za veliki zadatak koji će imati danas na sahrani.
- Dobio sam poziv od organizatora sahrane da ponesem harmoniku i da odsviram pesmu "Ne plači dušo" - kaže Mirko.
- Kada me je to zamolio, nije mi bilo dobro. Ne znam kako ću da hodam i bez harmonike, ali skupiću snagu. Ako sam mogao pored njega da budem 35 godina, onda mogu i na večni počinak da ga ispratim, jer znam da bio Šaban to želeo.
Njihovog prvog susreta Mirko se priseća sa velikim strahopoštovanjem:
- Čuo me je 1979. kako sviram u Šapcu na vašaru. Slučajno se desilo da je gostovao u istom šatoru. Bili su on, Ljuba Aličić i pokojna Vida Pavlović. Živeo sam tada još u Jasenovu, gde sam rođen, i dva meseca nakon tog susreta dobio sam telegram od njega da sutradan dođem u kafanu "Šumatovac" u 13.00. Te noći nisam oka sklopio. Znate li vi šta to znači? To je bilo u vreme njegove najveće popularnosti, na prvom mestu je bio Tito, pa Šaban. Tada je već izašla njegova pesma "Dođi da ostarimo zajedno". Ja sam bio mlad, željan velike scene i hvala mu na svemu što je učinio za mene. Trudio sam se kroz karijeru da opravdam taj njegov poziv. Od toga dana smo bili nerazdvojni.
Šaban ga je pitao da li može sa njim na turneju od 28 dana kroz isto toliko gradova od Triglava do Đevđelije. U pitanju je bila manifestacija "Hit leta", na kojoj je Šaulić pevao takmičarsku numeru "Dva galeba bela" kojom je osvojio prvo mesto. Kodić je sa oduševljenjem prihvatio. Za tri dana su napravili orkestar kojim je rukovodio Mirko, a u istom sastavu opstao je naredne 22 godine. Nakon "Hita leta" usledilo je snimanje ploča "Najlepša žena vremena svih", "Sneg je opet Snežana", "S namerom dođoh u veliki grad",... Nižu se i turneje po celom svetu, uglavnom po jugoslovenskim klubovima.
Mirko pamti kako je Šaban bio saosećajan, pun empatije i kako je umeo da motiviše čoveka.
- Bio sam mlad, ozbiljno sam shvatao posao i za mene je bio veliki zalogaj da radim sa takvom zvezdom - kaže nam harmonikaš.
- Dešavalo se da mi bude baš teško i znao sam ponekad da zaplačem, ali on me je tešio i govorio: "Mirko, nemoj da se sekiraš, ti to možeš, talentovan si, proći će to, za svaki uspeh je potrebno vreme".
Kodić ističe da mu je Šaban usadio poštovanje prema kolegama i naučio ga da bude skroman a ne halapljiv, da manje priča a više radi. I danas čuva jedan srebrni "dipon" upaljač koji mu je kralj narodne muzike davno poklonio.
- Rekao mi je da izaberem šta želim, ja sam odabrao taj upaljač i baš kažem supruzi da hoću da ga očistim i nosim od srca - setno govori harmonikaš.
- Saznao sam za Šabanovu tragičnu smrt u nedelju pre podne, a morao sam da sviram toga dana na svadbi u Zagrebu. Kada su gosti čuli da je poginuo, tražili su samo njegove najtužnije pesme, žalili su ga na taj način. Nisam mogao više da držim harmoniku, počeo sam da drhtim i zamolio sam kolegu da me zameni. Te noći smo se vratili u Beograd i otišli pravo u njegov porodični dom. Tek onda sam shvatio šta se desilo, a kada sam video njegovu sliku na kaminu, to mi je bilo najteže - priča, sa tugom u glasu, Mirko.
Mirko kaže da Šaban nikada nije bio sit muzike, da je uvek voleo da peva.
- Znali smo po tri dana da ne spavamo uopšte, a on je voleo da harmonika uvek bude uz mene, jer mu dođe momenat kada poželi da zapeva - seća se Kodić. - Voleo je mnogo sevdah da peva, vranjanske i stare makedonske pesme koje su mu ostale u sećanju jer je služio vojsku u Prilepu, pa stare srpske šumadijske, kao što su "Stani, stani, Ibar vodo".
Harmonikaš pamti i kada je jednom prilikom pevač poželeo da popije pivo:
- Sedimo na frankfurtskom aerodromu, a on kaže: "Mirko, što bih sada popio jedno pivo". Odgovorim kako zna da ne može, jer mu je doktor tako preporučio, zbog problema sa pritiskom i iscrpljenosti. Ja sam baš tih dana prestao da pijem, ali popismo mi po pivo.
Kodić naglašva da je Šaban bio umetnik koji je imao ogromnu odgovornost i strahopoštovanje prema publici. Trema ga je drmala pre svakog izlaska na binu, ali, kada bi kročio na scenu, rađala se božanska pesma.
Kurir.rs/Novosti, Foto: Damir Dervišagić, Vladimir Šporčić