Na današnji dan 1952. godine rođen je legendarni jugoslovenski golman Petar Borota.
Borota je bio fudbalski vizionar, najveći šoumen, ekscentrik, čovek koji je od najdosadnijih utakmica znao da napravi spektakl!
Proslavljeni golman, čovek koga su navijači obožavali, rodio se pre tačno 67 godina u Beogradu. Fudbalsku karijeru započeo je OFK Beogradu. Za klub sa Karaburme branio je na 176 utakmica.
U sezoni 1976/77. odlučio je da pređe u Partizan i odmah po dolasku svojim bravurama na golu osvojio je navijače.
Pod vođstvom Ante Mladinića Partizan je te sezone nadmoćno osvojio titulu prvaka države, čak pet bodova ispred drugoplasirane Crvene zvezde, a Borota je u 34 utakmice samo 19 puta kapitulirao.
U crno-belom dresu proveo je dve sezone, nakon cega je, za sumu od tada ogromnih 70.000 funti, otišao u londonski Čelsi. Imao je debi iz snova u londonskom klubu. Protiv prvaka Evrope Liverpula na čelu sa Kenijem Daglišom autsajder Čelsi je izborio remi 0:0. Borota je na tom meču bio neverovatan, sve je branio. Brzo je stekao poverenje i naklonost navijača.
Voleo je da se igra sa živcima saigrača, trenera i navijača, jer je posle svake uspešne intervencije voleo da loptu odbije od prečku. Obožavao je da dribla protivničke igrače i tako je jednom prilikom primio gol protiv Votforda.
Cijela je Jugoslavija pričala kako je Petru Boroti, nakon što je na golu Čelsija na jednoj utakmici odbranio penal, kačket sa glave odleteo u mrežu, a on je sa loptom pod pazuhom ušao u gol, uzeo kačket, i tako sam sebi dao gol.
U sezoni 1980/81 Čelsi je postigao samo tri gola na 22 ligaške utakmice, ali je Borota uspeo da sačuva mrežu na 16 utakmica. Što mu je pomenute sezone donelo epitet najboljeg Čelsijevog igrača godine.
Navijači Plavaca ga nisu zaboravili. Borota se našao u idalnom timu Čelsija svih vremena! Po izboru navijača Petar je proglašen za naboljeg golmana ikada koji je nosio dres londonskog kluba.
Borota je bio veliki, kada je Čelsi bio mali klub.
Londonsku epizodu pratila je priča o njegovom izbegavanju vojnog roka zbog čega mu je u tadašnjoj Jugoslaviji pretio zatvor. Kasnije je sve izglađeno, i nađeno je srednje rešenje, ali do tada su kolali glasovi da je zatražio politički azil i da je emigrirao u Južnu Afriku koja je tada bila okovana izolacijom.
Posle tri godine provedene u Čelsiju otišao je Brentfford, zatim je karijeru nastavio u Portugalu, a onda je rešio da ode u penziju.
Za Jugoslaviju je branio u četiri utakmice. Dve je branio cele, a na druge dve je menjao Katalinića.
Borota je bio jedan od najekstravagantnijih sportista svoga vremena, preteča u mnogo čemu. Pored golmanskog stila u kome je bio neverovatan, sa mnogo elegancije i parada, on je uveo i posebnu modu golmanske opreme. Kasnije su ga mnogi kopirali. Prvi je afirmisao kratke majice i bermude, a afro-frizura bila mu je zaštitni znak. Bio je pravi šarmer – kako na fudbalskom terenu tako i van njega.
Njegova najveća ljubav pored fudbala bila je umetnost. Obožavao je slikarstvo. U galeriji "Srećna nova umetnost" u SKC-u imao je svoju autorsku izložbu. Prethodno je izlagao svoja dela u Londonu.
Kada se vratio u Beograd našao se u središtu velikog skandala. Uhapšen je kao navodni organizator pljačke umetničkih slika Paje Jovanovića iz dvorca Fantast. Šest meseci je proveo u istražnom zatvoru, ali krivica nikada nije dokazana.
"Petar je voleo da sedi u popularnom „Cvetiću", kafiću u blizini Cvetnog trga, preko puta Treće beogradske gimnazije. I baš u tom „Cvetiću" će se 1994. godine desiti ono što će mom bratu trajno promeniti život. Njegov stolu su prišli ljudi sa slikama smotanim u rolne. Hteli su da Petar proceni njihovu vrednost, a reč je o delima Paje Jovanovića koje su pokradene iz manastira u blizini dvorca Fantast. Oni nisu ni znali šta imaju u rukama i želeli su da moj brat proceni vrednost. Ova ekipa je verovatno praćena, jer je ubrzo policija ušla u „Cvetić" i uhapsila mog brata sa slikama u rukama", otkrila je u jednom intervjuu Borotina sestra Mirjana.
Borota je nakon izlaska iz zatvora odlučio da napusti Srbiju. Otišao je u Đenovu u kojoj je živeo do smrti bez ikakvih papira i dokumenata.
"Imao je nekoliko prijatelja koji su ga prihvatili. Snašao se. Slikao je i pravio izložbe. Izlazile su recenzije njegovih izložbi u italijanskim novinama", rekla je Mirjana.
Preminuo je u Đenovi posle duge i teške bolesti 12. februara 2010. godine.
Kurir sport
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: