ZORAN ŽIVKOVIĆ ZA KURIR: Dva dana pre atentata Zoran se poredio sa Kenedijem!
Napredak Da je Zoran Đinđić živ, Srbija bi već pet godina bila u Evropskoj uniji. To bi danas bila država u kojoj bi sudovi radili svoj posao, parlament bi bio hram demokratije, gde bi vlade padale na izborima, ali bez bilo kakvih prizemnih manira koje ima današnja vlast, kaže bivši premijer i lider NS
Zoran Živković, lider Nove stranke i najbliži saradnik Zorana Đinđića, koji je i jedan od šestorice koji su izneli kovčeg sa telom ubijenog premijera iz Hrama Svetog Save, ali i čovek u koga je Đinđić imao najviše poverenja, za Kurir priča o svom poslednjem susretu s njim, gde bi Srbija danas bila da nije ubijen, da li Đinđić ima naslednika, zašto sebi i njemu ne oprašta 6. oktobar, ali i šta prvo pomisli kad se seti njega!
Gde bi Srbija bila danas da Zoran Đinđić nije ubijen?
- Bila bi već pet godina u Evropskoj uniji. Tada, 2003. godine, nakon njegovog ubistva, na Solunskom samitu je prvi put obećana budućnost narodima i državama sa Balkana, ali istovremeno je postojala ideja da Bugarska, Rumunija, Hrvatska i Srbija zajedno budu primljene, i siguran sam, da je Zoran ostao živ i da je nastavljena politika, da bi to bilo sprovedeno, jer su Bugarska i Rumunija u tom roku primljene. To bi danas bila država u kojoj bi sudovi radili svoj posao, parlament bio hram demokratije, gde bi vlade padale na izborima, ali bez bilo kakvih, velikih, dramatičnih, prizemnih i izjavnih manira koje ima današnja vlast. Srbija bi bila ono što je danas Slovačka.
Kakav je bio poslednji susret s Đinđićem, kad je bio?
- Poslednji put sam ga video u ponedeljak, dva dana pre ubistva. Sedeli smo u tadašnjem Saveznom parlamentu na radnoj večeri kod tadašnjeg predsednika parlamenta veća građana Dragoljuba Mićunovića. Sedimo Zoran, ja, Svilanović iz Srbije i Milo Đukanović, Filip Vujanović iz Crne Gore i razgovaramo o diplomatiji, budućim poslovima koje treba da vodi Savet ministara Državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji je trebalo da bude formiran za sedam dana. U tom Savetu ministara trebalo je da budem ja ministar odbrane i da nakon nekoliko nedelja posle formiranja počnemo akciju koja se verovatno ne bi zvala „Sablja“, ali bi imala isti cilj - obračun sa organizovanim kriminalom u Srbiji, jer mi je tog dana Zoran rekao da je zaštićeni svedok opet negde u Slovačkoj dao izjave i potpisao zapisnik koji je pravna osnova za početak konačne borbe protiv organizovanog kriminala u Srbiji, a bilo je važno da ja budem ministar odbrane jer nismo znali sa čije strane je vojska. Završava se večera, Zoran ustaje na štakama zbog povrede koju je i dalje imao, žene koje skupljaju to sa stolova ga pitaju: „Kako ste, predsedniče, je l‘ boli?“, a on kaže: „Da, boli, ali čuo sam da je Kenedi imao problem s kičmom i da ga je bolela kičma 20 godina, pa kad je mogao on da trpi, mogu i ja.“ Pitao sam tada Zorana da li ima neko bolje poređenje, jer znamo da je Kenedi ubijen u atentatu. Poslednji put sam ga tad video, a čuo sam se s njim sutradan.
Da li Đinđić ima naslednika?
- Niko ne može da se meri sa Zoranom, ni po kapacitetu, ni po mudrosti, ni po hrabrosti, ni po bilo čemu što bi moglo da bude poređenje s njim, i tu nema nikakve sumnje. Ja se trudim, kao neko koga je on dva puta birao za svog zamenika, da koliko je to u mojoj moći, bez ikakve želje i mogućnosti da se poredim s njim, da nastavim bar deo onoga što se zove politička filozofija i praksa Zorana Đinđića.
Rekli ste jednom da ne opraštate ni sebi ni Đinđiću 6. oktobar. Šta ste tačno mislili?
- Da, trebalo je da napravimo jedan jasan, radikalan raskid s prljavom prošlošću devedesetih, što naravno ne znači da bi bilo nekakve harange ili osvete, već bi novim ustavom bio izvršen diskontinuitet prljavih 90-ih, sa svim posledicama. To je lustracija, ispitivanje porekla imovine, obračun s kriminalom i sve ono što, nažalost, manje ili više, opterećuje budućnost Srbije.
Šta prvo pomislite kad se setite njega?
- Nedostaje mi.
Kurir / Milka Radović