Dok obeležava pola veka karijere i otkriva da je ponovo srećna u ljubavi, čuvena pevačica Snežana Đurišić evocira uspomene na sve prekretnice u životu tokom kojeg je sa pokojnim suprugom Slobodanom dobila dvoje dece i četiri unučića, ali se i nekoliko puta kućila.
"Svaki put kada neko naglas izgovori - 50 godina karijere, pomalo se trgnem koliko mi to zazvuči zaista neverovatno. A odmah potom se zamislim, sve češće duboko, kakvu sam sreću u životu imala u svakom mogućem smislu. Sreću u bogomdanom talentu, u bezuslovnoj podršci roditelja, u spletu okolnosti, sudbini, ako želite, takvih životnih puteva koji su me poveli ka muzici još dok sam bila dete. Zamislim se kakvu sreću sam našla u uspehu, u saradnji, pa prijateljstvima sa nekim divnim ljudima, u koncertima i predivnim licima u publici, u muzici. Pa onda osetim zahvalnost jer sve to i dalje traje i ja i dalje uživam - priča folk zvezda dok je ovaj značajan jubilej inspiriše da se osvrne na svoju prošlost.
Detinjstvo zvano popularnost
Snežana je rođena 6. juna 1959. godine u Gornjem Milanovcu. Detinjstvo je provela u Kraljevu sa željom da joj muzika bude suština života. Kada je sa devet godina snimila prvu ploču, njenom ocu Milanu i majci Dari bilo je jasno da imaju dete koje silno želi da uspe.
- Od malih nogu, gde god bih čula muziku, zastajala sam i igrala, a dok se pesma ne završi, niko ne bi mogao da me pomeri s mesta jer bih vrištala. Talenat sam nasledila od mame, koja je lepo pevala, njen otac je bio muzičar, a i moj tata je muzikalan, iako nikada nije pevao. Moj dar je primetio učitelj Toma Martinović, a potom i nastavnik muzičkog vaspitanja u osnovnoj školi u Kraljevu. Nakon razgovora s mojim ocem, prijavili su me na takmičenje amatera pevača „Studio 6 vam pruža šansu“, prvo na gradskom nivou, potom na republičkom, pa na državnom. Imala sam sedam i po godina, a muzički urednik cele te manifestacije bila je pokojna Radmila Trifunović, inače muzički urednik Radio Beograda. Bila je stroga, ali pravična. Slušala je kandidate i samo izgovarala: „Idi i radi nešto drugo.“ Kada sam došla na red i zapevala „Kolindu“ od Lole Novaković, pitala me je da li znam narodnu muziku. Predložila sam pesmu „Udati se nikad neću“ Lepe Lukić, koja je već bila velika zvezda. Odmah mi je saopštila da sam primljena i dodala: „I zapamti, pevaćeš narodnu muziku, jer ako nastaviš ovu zabavnu, moći ćeš da se slikaš kod Toše na ćoše. Od narodne ćeš lepo živeti.“ Uvek ću isticati da njoj doživotno dugujem, jer kod nje je mogao da prođe samo onaj ko zna da peva. Pošto sam pobedila, kao debitant, stekla sam pravo da snimim prvu singlicu sa dve pesme, a imala sam samo devet godina - opisuje Snežana, kojoj su se ubrzo otvarala vrata i drugih takmičenja, dok na jednom od njih nije izašla na scenu umesto Lepe Lukić.
- Bilo mi je jedanaest godina kada sam zapevala njenu pesmu „Poljubi me, dragi“ na takmičenju kompozitora i postala prava atrakcija jer u to vreme nije bilo dece koja su pevala. I pobedila sam, iako sam se takmičila sa iskusnim i formiranim pevačima. Tada sam dobila poziv i za Beogradsko proleće, gde sam pevala pesmu „Imala je baka stotinu momaka“, a gde me je primetio Toše Elezović, lični Titov muzičar, i pitao Radmilu, koja je brinula o meni, da me već sutradan dovede na proslavu predsednikovog rođendana - priča umetnica, kojoj je ovaj sudbonosni susret preko noći promenio život.
Počasni gost predsednika
- Proslava se dešavala u Domu omladine, gde su doveli Zorana Lekovića i mene. Smestili su nas do samog Tita. Pamtim još kako sam bila zapanjena Jovankinim izgledom, ali ništa me nije fasciniralo više od ogromne torte na nekoliko spratova. Potom me je Tito pitao da li učim školu, koji sam razred i šta ću da budem kad porastem. Rekla sam pevačica, ali da ne mogu pohađam srednju muzičku školu jer je nema u Kraljevu, a mom tati, koji je bio zaposlen u vojsci, ne daju prekomandu. Prokomentarisao je da ćemo videti nešto i u trenutku se uskomešao, ali meni ni to ništa nije značilo, jer bila sam dete kojem je torta bila važnija od svega. Pozvao me je potom da je zajedno presečemo i dobila sam jedno parče. Sutradan ujutro Rada me je ispratila na autobus za Kraljevo, gde me je čekao tata s novinama u rukama, a sve su izveštavale o Titovom rođendanu. Bio je ponosan što sam pevala predsedniku. Kako god, važan susret desio se u maju, posle mesec dana tata je dobio prekomandu, a godinu dana kasnije i stan. Saopštili su mu da je odozgo stiglo rešenje. Napunila sam dvanaest godina i preselila se s mamom, tatom i četiri godine mlađom sestrom Mirom u Beograd. Tolika čast i takvo ushićenje i ponos koji sam osetila tada, sa samo 11 godina, teško da to sada mogu opisati bilo kome iz mlađe generacije. Tito je zapravo i indirektno odgovoran i zaslužan za moje školovanje u Beogradu, jer mi je u doslovnom smislu reči ispunio želju, tako što je prekomandovao mog oca u prestonicu. Ne bih rekla da sam bila Titova miljenica, ali pažnja koju mi je posvetio me je usmerila ka mojoj karijeri, koja traje već 50 godina, zbog čega to smatram izuzetno značajnim događajem u svom životu. Kasnije sam još jednom srela Tita na Brionima. Već sam bila udata, a te 1977. bili smo u Budvi na moru. Pozvali su me da dođem na Brione zbog nastupa, a ja sam to iskoristila da mu priđem, i setio me se. Pitao me je da li sam završila srednju školu, popila sam sok i rastali smo se - seća se pevačica.
Kurir.rs/Glossy/Jasmina Antonijević Milošević