Hrvatska glumica Mia Begović, koja je široj publici najpoznatija po ulogama u serijama "Ponos Ratkajevih" i "Vila Marija", ali i kao sestra čuvene glumice Ene Begović, trenutno boravi u Nišu i jedan je od članova žirija prvog izdanja festivala Teatar na raskršću. Za nju, kaže, nema ničeg lepše od ovoga - baviti se teatrom, gledati predstave i biti okružen publikom koja voli i poštuje pozorište.
- Bila sam izuzetno počastvovana pozivom iz Niša, ali sam znala i da je to velika odgovornost jer sam isuviše dugo u ovom poslu. Radovala sam se beskrajno što ću uživati u dobrim predstavama, ali i što ću sresti ljude koje baš dugo, dugo nisam videla. Nekada smo zajedno radili, družili se i sada je taj susret s dragim licima još topliji, draži. Zatim upoznavanje novih ljudi. Videla sam i svog dragog prijatelja, koji je ovde u Nišu u savetu festivala, Darka Lukića, koji živi u Nemačkoj, a inače je moj profesor na doktorskim studijama na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Veoma dobro se razumemo i u vezi s pozorištem i umetnošću uopšte.
Nedostaje li vam taj prostor bivše Jugoslavije?
- Ne volim da lepim etikete, pa ni da se meni lepe. Ovo jeste Teatar na raskršću, ali evo, Lukić je stigao iz Nemačke. Smatram da je odlično što festival ima internacionalnu komponentu, što su se ovde izmešali različiti jezici, umetnički senzibiliteti, i mislim da nam jako nedostaje to da imamo više uvida, da više putujemo, da razmenjujemo umetničku energiju i iskustva jer samo tako možemo širiti vidike. To će podstaći i nas same, kao intelektualna injekcija da i mi budemo što bolji, zanimljiviji i da što više možemo dati, ponuditi publici.
Igrate u monodrami o svom životu "Sve što sam prećutala". Šta je u fokusu?
- Da, gostovala sam na gotovo svim festivalima u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji... U fokusu su, što ja kažem, žene preduzetnici u globalnoj krizi, pa i emotivnoj na ovim prostorima, a i svuda u svetu. Govorim zapravo o preduzetništvu u kulturi jer sam počela iz svoje dnevne sobe. Dugo sam razmišljala o monodrami, skupljalo se. Veoma volim da se šalim na svoj račun. Mnogo je samoironije u ovoj monodrami, jer uvek zabavljam društvo anegdotama na svoj račun. Koleginica Anita Matić, koja je meni bila velika podrška, rekla mi je da to mora da izađe iz mene. U monodrami ima puno istine jer sam unela mnogo anegdota iz sopstvenog života. Međutim, progovaram i o nekim bolnim trenucima, recimo, o odlasku moje seke Ene i koliko je to teško za mene. Dosta toga je u monodrami izašlo što ni sama nisam znala o sebi. Kad sam počela da pišem, na površinu su izašle situacije iz naših života, a to je ono što publika ne zna, jer misle da mi glumci, umetnici, živimo u nekom zaštićenom kavezu, neću reći namerno zlatnom kavezu jer ljudi su svesni da je glumački hleb težak, gorak i naporan. Mnogo se žrtvujete, ali to su one divne, nadahnute žrtve. Nije lako uskladiti sve to - snimanja po 11 sati, probe, predstave i tako danima i mesecima bez predaha. Nije jednostavan posao, ali je divan.
Kako bi se vaša sestra Ena snašla u ovom dobu, da li bi se i uopšte bavila glumom?
- Moja seka je rođena glumica. Normalno da bi se bavila glumom. Do 40. godine odigrala je više od 90 uloga. Jednostavno nije mogla sve da stigne, a bila je neverovatno disciplinovana i ogromni radoholičar, ali disciplina stoji iza njenog rada. Za velike karijere treba i velika disciplina, kako u umetnosti, tako i u sportu, i svim drugim profesijama, u svemu.
Kakva je kulturna klima u Zagrebu?
- Teško je, ali postoje razne estetike, i mislim da je to jako dobro, kao što primećujem da postoje i u Srbiji. Dosta je autorskih radova kao i ovde i sviđa mi se što sam to primetila u nekim predstavama na festivalu u Nišu. Volim taj novi romantizam, pripada tom svetu promišljanja. Volim zaigranost u pozorištu, normalno da se progovara, ali ne moramo biti suviše bukvalni. Ne volim kad je pozorište kao nekakav tabloid, aktivizmu, po meni, nema mesta u umetnosti. Normalno je da je uvek sve satira čim živiš u ovom svetu, jer umetnici osećaju jače nepravdu, i životnu i socijalnu. I tako i treba da bude, ali naravno, progovarajući na takav način da publici ne serviramo naš stav. Neka ga publika sama ima.
Kurir/ Ljubomir Radanov, foto: Dragan Kadić