Predrasude „Laza“ je postao sinonim prvo za podsmeh, a onda i za gomilu predrasuda i tabua. Tabue treba razbijati. Važno je. Upravo to i rade svi zaposleni na Klinici „Dr Laza Lazarević“
Svakog je sramota da završi u „Lazi“. To je jednostavno tako. Takvo nam je okruženje, puno predrasuda i podsmeha prema onima kojima je potrebna pomoć psihijatra.
- Vi ne možete ni da zamislite koliko nam se ljudi, otkako smo otvorili Centar za mentalno zdravlje na 20. spratu Beograđanke, javilo u proteklih godinu dana - kaže Tatjana Matović, glavna sestra muškog odeljenja Klinike „Dr Laza Lazarević“.
- Na taj broj telefona veoma često nam se javljaju ljudi iz malih sredina, jer tamo nailaze na osudu svoje okoline, na podsmeh, prosto ih je sramota što osećaju da moraju da se jave psihijatru - kaže Tatjana.
Predrasude
Svi u Srbiji čuli su za „Lazu“. I skoro svima ta reč izazove prvo podsmeh, pa onda i gomilu predrasuda i tabua. Tabue treba razbijati. Važno je. I upravo to i rade svi zaposleni u Klinici „ Dr Laza Lazarević“.
Dakle, „Laza“ nije institucija za podsmeh, pacijenti nisu ludaci s kojima se treba sprdati; doktori, sestre i pomoćno osoblje u „Lazi“ nisu osobe koje biju i vezuju pacijente za radijatore. Postoje i takve legende i izmišljotine.
- Upravo tako. Te priče da se ovde pacijenti vezuju za radijator... pa, dajte, molim vas, medicina je toliko napredovala, to ne postoji - kaže dr Jasmina Smaić Hasanović, načelnica muškog odeljenja, razbijajući još jednu predrasudu o tome kako se radi u „Lazi“.
- Za trideset godina koliko radim kao psihijatar nisam imala problem s pacijentima. Više puta su mi se neprijatne scene dešavale u prevozu, u nekom redu... - kaže. A onda se vraća na ono čemu je posvetila celu svoju karijeru:
- Mi ovde lečimo ljude obolele od najtežih duševnih bolesti. I za to vam je, osim obrazovanja, specijalizacije, iskustva, potrebno i još nešto: dobar odnos s pacijentom, to je veoma poželjno u našem poslu.
Slobodni kreveti
Ove reči dr Smaić Hasanović možda najbolje oslikavaju slike na zidu Klinike. Svi hodnici, svi zidovi zajedničkih prostorija, spavaonica, lekarskih soba ukrašeni su umetničkim radovima pacijenata. Ima amaterskih, ali i zaista umetničkih radova.
U Klinici „Dr Laza Lazarević“ se u proseku leži četiri do šest nedelja, kapacitet je 29 kreveta za celu Srbiju. I uvek su dva-tri kreveta slobodna. Za svaki slučaj i za hitne slučajeve.
- Psihičke bolesti koje mi lečimo su hronične, što znači da su većina pacijenata povratnici - kaže dr Smaić Hasanović.
- Pacijenti, naravno, ne prihvataju svoje stanje i ovde završavaju ili pod uticajem okoline: rodbine, prijatelja, kolega, ili dolaze u pratnji policije, kada to zahteva tužilaštvo - kaže ona.
Dozvoljeno pušenje
Klinika „Laza Lazarević“ jedna je od retkih javnih/državnih institucija u kojima je dozvoljeno pušenje. Razumljivo. Kućni red je strog. I to je razumljivo. Vizita, doručak, obavezna terapija, slobodno vreme, čas fiskulture, ručak, večera... tačno se zna kad je šta.
Primetan je veliki broj mladih ljudi na lečenju, devojke i mladići od 18 do 25 godina, njih je najviše. I ne postoji određena obrazovna ili intelektualna struktura ljudi koji završe na psihijatriji - ovde mogu da završe svi, jer to je bolest. Ima ona stara narodna koja kaže: bolest ne bira.
- Koliko je bitan sam taj deo medicinskog posla, za koji smo svi obučeni, bitno je i to da se čovek ovom poslu potpuno posveti. Bitno je da shvatiš da radiš s ljudima koji su psihički izmenjeni i da moraš da znaš da im priđeš - objašnjava sestra Tatjana.
- Najteži i najveći posao psihijatra je da pacijent shvati da je bolestan i da mu je neophodno lečenje, posle je sve lakše - kaže na kraju dr Jasmina Smaić Hasanović.
Kurir / Branislav Bjelica
Foto: Vladimir Šporčić