Ovde sam četvrti put. Zbog čega? Zbog razvoda. Hteo sam svima da pružim ljubav...
Razveo sam se 2012, tad je počelo...
- Imao sam porodicu, ženu, dvoje dece. Decu volim više nego sebe, to moraš da razumeš. Žena je imala od ptice mleko, sve. I onda... Kako da ti kažem, nekako je istekao taj naš rok trajanja... Nismo se slagali. Toliko o tome. Ušao sam u pogrešan voz i sve su mi stanice bile pogrešne.
D. I. ima 43 godine. Do 1992. živeo je u Zadru. „Posle je počelo sve ono, sve sam preživeo i sad... evo ovde sam.“ Doselio se u okolinu Beograda, gde se zaposlio, oženio, zasnovao porodicu. Jedan klasičan život.
Kako da ne poludiš
D. I. lep je, markantan, zgodan muškarac. Kao, recimo, strip-junak Mister No, samo ne vozi avion, vozi dobra i skupa kola. Ima para. Zapravo, imao je. I para i kola. U klinici „Dr Laza Lazarević“ od 2012. do danas bio je četiri puta. Ovo je njegova priča (uz dozvolu lekara, njegov pristanak i uslov da mu se ne otkriva identitet. Ime je, dakle, izmenjeno):
- Znaš šta je paradoksalno, to što sam u duševnoj bolnici i u bolnici za obolele živce; a ja živaca imam, veruj mi, više nego ceo svet zajedno!
Sad, poslednji put, došao sam ovde 22. februara u 10 sati. Nisam bio osam meseci. Zašto sam opet došao? To je malo komplikovano... Imao sam na Fejsu neka svoja zapažanja, neke svoje slike, tri neke svoje priče o savršenom svetu kakvim ga ja vidim, od Adama i Eve, pa do dan-danas. Da nema mržnje, ubijanja, da se ljudi vole... o tome sam pisao.
Ali gledaj, nisam ja došao ovde sam, nisam se sam javio, nego pod pritiskom okoline, tako se to kaže, razumeš? Mrzelo me je da živim. Dobro, pre toga je bio razvod... Rodbina neće da se viđa s tobom kad si se razveo, decu mogu da viđam samo vikendom, nekad ni tad. I onda se povučeš u kuću, a kuća kao da si u samici. I onda počinje ludilo...
Rođen sam na svoju slavu, a ljudi koji su rođeni na svoju slavu, za njih kažu da su srećni ljudi. Mene srećnim čini to da pomažem ljudima. Volim ljude, vole i oni mene. A, evo, završio sam ovde zbog dušmana. Pazi, video sam svoj uput za bolnicu, nije važno kako, piše - pazi sad! - piše da sam se tuširao deset puta dnevno. Neko me prijavio. Eeeeej! Pa ko se tušira deset puta dnevno?! Veruj mi, druže, zimus, od januara do pola februara ja se nisam istuširao. Mrzelo me da živim, upao sam u tešku depresiju. Kakvo tuširanje...
Ali, dobro... Prva tri puta u „Lazi“ bilo mi je užasno, sad mi je lakše. A je l‘ znaš zašto? Zato što sam sad našao devojku, ona je iz Kanade, ali naša, odavde poreklom, i lepo mi je s njom. Veruj mi, ja sam upoznao hiljadu žena. I sve su bile lepe, takve sam birao.
Sad kad opet izađem...
Kad sam prvi put završio ovde, ljudi su plakali, ovi što me znaju, moji drugovi. Vikali su, pa gde ti, D., da završiš u ludnici? Bilo mi je teško.
Decu više ne mogu da viđam. Ona me neće. Za njih sam lud, glup... A vidiš kako pričam, nisam glup. Tri puta sam bio u „Lazi“, tri puta me je bilo sramota. Ali sad kad četvrti put izađem, ponašaću se normalno, „u skladu sa propisi“, što reko Šojić.
Kurir.rs/Branislav Bjelica/Foto: Vladimir Šporčić