Brojne javne ličnosti i 20 godina kasnije ne zaboravljaju strah koji ih je savladao čim je počelo bombardovanje Srbije od strane NATO-a, 24. marta 1999. godine.
"Te večeri 24. marta 1999. godine bila sam u Beogradu. Tada sam još živela sa roditeljima. Kada je počelo bombardovanje krenuli smo ka prvom skloništu. Međutim, kada smo stigli tamo saznala sam da ne mogu da uvedem svog psa koga sam tada imala i da životinjama nije dozvoljen ulaz u sklonište. Zbog toga sam odustala od skrivanja i vratila sam se u stan. Sa ove distance gledano, to je bio jedan izuzetno stresan period za mene, pokušavam da ga zaboravim. Ali sigurno je da je sve što se tada dešavalo ostavilo traga na mene. Strašno, ne ponovilo se", izjavila je svojevremeno Ana Stanić.
"Sve vreme bombardovanja bila sam u Beogradu i svedok sam stravičnih događaja koji su se tada dešavali svuda oko nas. To je nešto što se nikada ne može zaboraviti. Sile koje su krenule na nas su zaista bila nemilosrdne. Išla sam redovno u sklonište. Nisam imala struje tada u kući i osećala sam se bezbednije kada sam sa ljudima", ispričala je Ivana Mihić, koja ovaj period i da želi - ne može da izbriše iz sećanja.
"Tamo smo uz svetlost sveća razgovarali i bilo mi je lakše kada sretnem nekoga koga poznajem. Ti događaji su duboko urezani u moju svest. Danas kada sretnem naše ljude u dijaspori i povede se kao tema bombardovanje, onda shvatim da mi ipak ne delimo ista sećanja i da oni ne mogu da razumeju kroz šta smo mi prošli. I danas kada pomislim na sve stradale osetim ogromnu tugu i bol", rekla je ona.
"Dana kad je počelo bombardovanje, tog 24. marta živo se sećam. Radila sam na terenu, i rečeno nam je da svako sedne u svoj sanitet i nađe bezbedno mesto, odakle će slušati radio veze i čekati na neku intervenciju. Sećam se da smo tada sanitetsko vozilo parkirali kod Ruske ambasade, jer smo razmišljali logično da tu sigurno neće gađati. Povredila sam skočni zglob, imala sam i gips, ali nisam htela na bolovanje. Tako sa gipsom sam išla na posao tokom celog bombardovanja", ispričala je pre godinu dana Nada Macura.
"Kad je saopšteno da je počelo bombardovanje, gledao sam TV i nisam mogao da verujem šta čujem. Čak sam i ukućane, te večeri, sećam se da je bilo negde oko osam uveče, ubeđivao da su to samo vežbe. I kad su se oglasile prve sirene, nisam mogao da verujem. Ni dan danas ne mogu da verujem da smo bombardovani", kaže Žika Šarenica.
"Kad je izbilo bombardovanje, ukinute su sve emisije osim informativnih, pa sam ja po radnoj obavezi vodila vesti sve vreme bombardovanja. Ostalo je samo nas 13 u redakciji, a svi ostali su bili otpušteni. U početku nije bilo zastrašujuće dok nisu počeli stvarno da ruše mostove, a ja sam svakog jutra prelazila mostove u toku trajanja uzbune. I svakog dana sam sedela u zgradi 'Politike' koja je bila označena kao jedna od meta. Bilo je naročito stresno kad su počeli i preko dana da gađaju i to civilne ciljeve. Kad su bombe padale u centar Kragujevca, Niša, Čačka. Naš studio je bio direktno iznad štamparije i taman tako postavljen da je bomba mogla da padne iza kule. Mnogo sam se plašila, a naročito je bilo stresno i zastrašujuće nakon rušenja RTS-a. Pošto je tadašnji direktor 'Politike' bio jedan od glavnih savetnika Slobodana Miloševića, sve vreme bio sa njim na pregovorima u Rambujeu, mi smo se ozbiljno plašili da ćemo biti žrtve bombardovanja", prisetila se Snežana Dakić.
"Bila sam trudna za vreme bombardovanja i 'zatvorila' sam se u svoj stomak. Pokušavala sam da se pravim da se ništa strašno ne događa i da mi je najvažnije trudnoća", priznala je Tanja Banjanin.
"Bila sam u Beogradu sa svojom porodicom u svom stanu na trećem spratu. Pamtim osećaj bespomoćnosti prema zlu koje sa neba seje smrt. Niko od mojih nije hteo u podrum. A dok se sve to dešavalo, proleće koje je došlo u Srbiju nikad nije bilo lepše. Sve cveta, buja, a oko nas strahota. Nemoguće je to zaboraviti. Sve je stalo", iskrena je bila pevačica.
"U maju kada je bilo najgore polupana su mi bila sva stakla na prozorima jer sam stanovala na Banovom brdu, treći sprat. I sada, šta da radimo, da zovemo staklare ili ne. Odlučimo se mi ipak da ih zovemo i oni dođu. Mi sve zastaklimo i oblepimo selotejp trakama i tako smo dočekali kraj bombardovanja. Sve je bilo mnogo ružno i tužno. Ne ponovilo se", ispričala je Neda Ukraden.
"Tokom tog celog nesrećnog perioda bila sam u Beogradu. Sećam se svega, strašno je bilo. Posledice osećamo i dan danas, kroz porast psihičkih oboljenja. Narod se od tada mnogo promenio, nismo više isti. Na svu muku, to nam nije bilo neophodno. Išla sam non-stop u sklonište. Sklanjala sam decu u 'bezbednije' delove grada. Čujem gde će tući tu noć pa ih onda sklanjam u drugi deo grada. Sve sam ja to negde duboko potisnula, ali uvek iznova sećanje ispliva na površinu. To se ne može zaboraviti", ističe Maja Odžaklijevska.
Kurir.rs/Blic/Foto: Zorana Jevtić, Dragan Kadić, Sonja Spasić