KOMUNISTI I CRKVA SU SE UJEDINILI TOG 27.MARTA! DEMONSTRACIJE NA ULICAMA BG SU BILE NEZAPAMĆENE! Da li je ovaj PUČ najčudniji događaj srpske istorije?
Vojni puč 27. marta 1941. je izvela zaverenička grupa prozapadno orijentisanih oficira Jugoslovenske vojske na čelu sa generalom Vojnog Vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem zbacivši s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo, kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivu Perovića i vladu Cvetković-Maček, koja je dva dana ranije, 25. marta 1941. potpisala protokol u Beču o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.
A demonstracije na ulicama Beograda koje su nakon toga usledile bile su nezapamćeno otkačene, jer su pod istom stajali i hard kor fanovi patrijarha Gavrila Dožića, kao i vatreni simpatizeri Komunističke partije Jugoslavije!
Srpska pravoslavna crkva je imala posebno zapaženu ulogu u prevratu kada, zajedno sa nekim srpskim političkim organizacijama (Sokoli, Narodna odbrana, Četnici itd.), učestvuje u pripremanju i realizaciji vojnog puča. Zbog jakih veza između Anglikanske i Srpske pravoslavne crkve, britanska vlada je mogla uticati na stav SPC i patrijarha Gavrila Dožića da istupi na strani "slobodnog sveta". Podsticaj zaverenicima za puč je dat i od strane Moskve koja je time želela da odloži nemački napad na SSSR, koji se uveliko pripremao. Komunisti su takođe demonstrirali sa ostalim građanima toga dana.
TRADICIJA, PONOS I GLAS KOJI UŽIVAMO U SVETU
Knez Pavle je vodio popustljivu politiku s Nemcima, ali je u tome nailazio na otpor srpskih opozicionih stranaka, dela vojske i Srpske pravoslavne crkve. Srpski patrijarh Gavrilo Dožić i episkopi SPC su činili sve što su mogli da bi onemogućili potpisivanje Pakta sa silama Osovine.
Delatnost patrijarha Gavrila Dožića bila je prvih meseci 1941. dobrim delom usmerena na politički teren; Patrijaršiju su redovno posećivali političke ličnosti iz opozicije. 20. marta Maršalat Dvora je pozvao u Beli dvor patrijaraha Gavrila koji je tada saopštio knezu Pavlu da "tradicija, ponos i glas koji uživamo u svetu, zatim obaveze prema žrtvama koje su date za jugoslovensku državu, imperativno nalaže da se ne priključimo Tripartitnom paktu."
Tri dana kasnije, 23. marta 1941, patrijarh Gavrilo ponovo je bio u Belom dvoru. Pokušao je da ubedi kneza Pavla protiv sporazuma, ali mu je Pavle rekao da je odluka jugoslovenske vlade o pristupanju Trajnom paktu nevoljno, ali u tom trenutku najracionalnije rešenje:
Naša odbrana nije dovoljna, niti je pak jaka, da možemo da vodimo drugu politiku od ove, koja nam se sada nameće. Pogotovu kad smo dobili tačna obaveštenja od ministra vojske generala Petra Pešića, da bi u slučaju rata, naša odbrana bila nedovoljna. Saveznika nemamo, koji bi nam pritekli u pomoć. Nemci su u zenitu svoje moći. Ništa ne može da ih zadrži, jer dobijaju pobedu za pobedom. Niko ne može da se suprotstavi nemačkim ratnim sredstvima. Mi smo to uvideli za vreme kratkog rata sa Francuskom - objasnio mu je knez.
Dana 26. marta po podne, Borivoj Mirković je generalu Simoviću saopštio odluku da tokom noći „ukloni izdajnike“. U poslednjem trenutku, Simović se prepao i zatražio da se puč odloži. Mirković se nije pokolebao. Odmah je počeo da priprema puč kao da se radi o vojnoj vežbi.
NISU MOGLI DA SE DOGOVORE OKO SASTAVA VLADE
Pred ponoć 26/27. marta izdato je naređenje da se počne.
U centar Beograda, za tenkovima došla je pešadija; opkoljena su ministarstava, pohapšeni Cvetković i njegovi ministri, zauzeta je Glavna pošta i blokirani izlazi iz grada. Oko 3 sata sve je bilo gotovo.
Mirković je onda pozvao Simovića, koji je iz kreveta došao u Glavni generalštab i preuzeo političko vođstvo posle izvršenog prevrata. Za njim su ubrzo stigli ministarski kandidati.
Za jednog od njih, Milana Grola, pričalo se da nije „znao da li ga hapse ili vode u vladu“ kada su ga oficiri podigli iz postelje. Prisutnim ministarskim kandidatima, Simović se obratio rečima: „Gospodo, dajem vam pola sata vremena, da se dogovorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite ja ću vam pročitati.“
Pošto je pogađanje oko rasporeda po stranačkom ključu potrajalo, u jednom trenutku je Slobodan Jovanović ušao kod Simovića i predložio mu da izađe sa svojom listom ministara, jer se „ovi političari neće nikad sporazumeti“. Potom, Simović je „pročitao“ ko koje mesto dobija u njegovoj vladi.
Promena izvršena pučom pokrivena je Kraljevom proklamacijom, kojom je Petar II, pet i po meseci pre punolestva, preuzeo kraljevsku vlast. U proklamaciji je naglašeno da je vojska svrgnuvši Namesništvo i dotadašnju vladu „izvršila svoj zadatak prema Kralju i Otadžbini“, i da je mandat za novu vladu poveren generalu Dušanu Simoviću. Tokom 27. marta, ta proklamacija je nekoliko puta čitana na radiju.
Mladi kralj je taj svoj prvi akt video i potpisao tek uveče. Proklamacija, koju je Simoviću na redakciji podneo Radoje Knežević, a koju je izgleda sastavio Slobodan Jovanović, nije se mogla dostaviti mladom kralju, pa je odneta u radio, gde ju je najavljen kao kralj, pročitao kapetan korvete Jakov Jovović.
U 10 sati preko radija, „u ime svih vladika srpskih, sakupljenih na Svetom Arhijerejskom Saboru“ i u svoje ime, patrijarh Gavrilo Dožić je blagoslovio puč.
Čim se saznalo za puč, ulice su ispunjene masom sveta: „Beograd je izgledao kao jedna košnica pčela“. Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija. Među parolama bilo je: Bolje rat nego pakt, Bolje grob nego rob, Nema rata bez Srba. Rečju Mirka Kostića, „malo bi ko od narodnih manifestanata na pitanje: hoćeš li rat“, odgovorio „bolje rat nego pakt“, a na „bolje grob nego rob“ čulo bi se iz naroda „grobom ikad, robom nikad“.
U ranim jutarnjim časovima jedna grupa demonstranata „polupala je nemačke biroe, polomila vrata i prozore i pocepala papire koji su se unutra nalazili“. Do deset sati, gradom su zalepršale jugoslovenske, engleske, francuske i američke zastave; nemačka zastava bila je spaljena. Sutradan posle blagodarenja u Sabornoj crkvi, nemački poslanik Viktor fon Heren je „vređan, a gomila je pljuvala na njegov automobil“. Oko 10 sati među demonstrante su se pojavili komunisti, uzvikujući parole o savezu sa Sovjetskim Savezom. Jedna zgrada na trgu Slavija bila je iskićena crvenim zastavama.
MA, PUSTITE ME SAMO DA ODEM ODAVDE
Mnogi Hrvati su beogradski puč shvatili kao „atak na postignutu hrvatsku autonomiju u Banovini Hrvatskoj“. Vladko Maček je bio spreman da brani kneza Pavla i hrvatske pozicije stečene pod Pavlovim namesništvom. Oko 7. izjutru 27. marta, voz kojim je Pavle putovao za Brdo kod Kranja bio je zaustavljen u Zagrebu. Komandant Četvrte armije, general Petar Nedeljković, imao je Simovićev nalog da se svrgnuti namesnik vrati u Beograd. Utom, stigao je Maček odmah izjavivši: „Ovo što su uradili u Beogradu nije nikakvo dobro. Ja sam bio sa knezom Pavlom i sa njim i padam. Ja sam slobodan da odlučim dalju situaciju, tako isto i hrvatski narod.“
Zatim su svi otišli u Banske dvore da rasprave novonastalu situaciju. U kancelariji Banskih dvora, u prisustvu bana Ivana Šubašića, Augusta Košutića i Juraja Krnjevića, Maček je izjavio da puč ne treba smatrati kao svršen čin, i predložio da se smeni general Nedeljković „i po potrebi uhapsi“, a da se na njegovo mesto postavi komandant divizije u Zagrebu general Avgust Marić. Sa takvom promenom trebalo je poslati pukove iz Hrvatske protiv pobunjenika u Beogradu.
Knez Pavle nije prihvatio Mačekov predlog. On je prihvatio puč kao svršen čin, pa je zaključio da bi poziv vojsci da stane uz Namesništvo bio akt pobune protiv kralja. Na Mačekov argument da se ne bi radilo o pobuni, nego o pokušaju „zaštite Kralja od jedne grupe neodgovornih oficira“, Pavle je zavapio: „Pa to znači građanski rat! Meni će pobunjenici poklati decu u Beogradu, kako bi mi se lično osvetili.“ Još je rekao da je umoran od državnih poslova i da mu je jedina želja da napusti zemlju.
Tada je zvao Dušan Simović i tražio od Mačeka da, sa svoja četiri ministra iz Cvetkovićeve vlade, kao potpredsednik uđe u njegovu vladu. Odgovarajući na Mačekove uslove, Simović je prihvatio Sporazum od 1939, i još obećao „potpunu autonomiju Hrvatima“. Što se Trojnog pakta i spoljne politike tiče, o tome je imalo da se reši čim Maček dođe na sednicu vlade. Uz Pavlov nagovor, Maček je pristao da njegovi ministri uđu u Simovićevu vladu, a sam je svoj ulazak odložio za nekoliko dana.
Do podneva, kada je krenuo za Beograd, knez Pavle je preko britanskog konzula u Zagrebu, uputio molbu britanskoj vladi da mu intervencijom kod Simovićeve vlade olakša odlazak u Grčku i dozvoli dolazak u London. Dok je putovao za Beograd, Borivoj Mirković i neki oficiri navaljivali su da se svrnuti Knez-namesnik strelja. Ipak, ta solucija ostavljena je samo za slučaj odbijanja ostavke. Odmah po prispeću u Beograd, oko 7 uveče, Pavle je bespogovorno, sa ostalom dvojicom namesnika, potpisao ostavku, spakovao se i sa porodicom pred ponoć pošao put Grčke. Britanci su ga uputili u Keniju sa statusom „političkog zatvorenika“.
Hitler je ubrzo nakon promene jugoslovenske vlade i politike, napao Jugoslaviju. Posebno je stradao Beograd koji je bombardovan 6. aprila ujutru. Nakon kratkotrajnog travanjskog rata, Jugoslavija je poražena i podeljena. Patrijarh Gavrilo je uhapšen od Nemaca kao jedan od organizatora anti-nemačkog puča.
Kurir.rs/Espreso, Dejan Katalina