Hasan Isić (77) iz Maglaja sa ponosom se može sećati 1992. godine, jer je u to nesrećno vreme, dok je mržnja među zaraćenim stranama nadvladavala razum, devojčicu Danijelu i dečaka Adisa, koje je rat odvojio od roditelja, uspeo da spoji s njihovim roditeljima.
Da nije Hasanovog velikog srca, ko zna šta bi se desilo sa tada petogodišnjom Danijelom Petković, smeštenom u Kantonalnoj bolnici Zenica, i šestomesečnim Adisom Hambašićem, koji je u isto vreme bio hospitalizovan u dobojskoj bolnici. Zahvaljujući njemu su Danijela (32) i Adis (25) danas odrasli ljudi.
U izjavi za "Nezavisne" Isić potvrđuje da je sve počelo u leto 1992, kada je sa suprugom Mihnetom na lokalnoj radio-stanici čuo da se traži bilo ko od članova porodice Danijele, devojčice koja je završila lečenje u Zenici. Roditelji te devojčice su se, naime, u to vreme iselili iz maglajskog mjesta Brezove Dane, a otišli su ka Tesliću, pa se nije znalo ko će preuzeti Danijelu.
"Javljeno je na radiju da devojčicu nema ko da preuzme. Ja sam se sa ženom dogovorio: 'Hajde da je dovedemo sebi. Šta jedu naša deca, neka jede i ona'", priseća se Hasan. Bio je pripadnik Armije RBiH pa je od Teritorijalne odbrane tražio dozvolu da devojčicu preuzme, jer se u to vreme tako nešto nije smelo da radi na svoju ruku. "Dobio sam dozvolu i onda sam otišao u Crveni krst i dobio dozvolu da sam podoban, da mi bolnica sme predati dete. S tim papirima otišao sam u bolnicu, gde sam preuzeo devojčicu. Kada sam je doveo kući, bila je vrlo tiha i mirna. Valjda je bila isprepadana, jer je u zeničkoj bolnici provela tri meseca. Tri meseca roditelji nisu znali šta je s njom", kaže Isić.
Po njegovim rečima, Danijela je u njegovoj kući bila 11 dana, a to mu je bio najteži period u životu. "Počeli su svakakvi telefonski pozivi, pretnje. Tada su zatvori puštali osuđenike i mogao si za pet minuta na ulici biti mrtav. Bilo mi je teško, jer mi je prećeno da će ubiti i mene i dete. Pitao sam se šta da radim. Donio sam odluku, ako neko to dete napadne i naudi mu, ubiću se, jer ne smem na oči izaći roditeljima te devojčice. To psihički ne bih mogao podneti", priseća se ovaj heroj. Odlučio je da ode u komandu svoje tadašnje čete i upita ih da li može dozivati Srbe koji su bili na liniji u Krsnom Polju kako bi im predao devojčicu. Tako je i bilo.
"Tokom dozivanja, javio mi se neki Savić i ja sam mu rekao: 'Možete li vi to dete preuzeti, da vam ga dam na liniji, da se dogovorimo kad ću doći, da niko ne puca. Oteglo se to desetak dana. Nakon toga, zovu me iz komande da idem na dogovor. Kada sam došao, opet smo se dovikivali'", kaže Isić.
Savić mu je rekao da devojčica ima rođaku u Bakotiću i da će je ona preuzeti. Ali, rekao mu je i da je u dobojskoj bolnici već tri meseca šestomesečni dječak iz Maglaja, po kojeg niko ne može doći te predložio da oba slučaja reše istovremeno - da jedni donesu jedno, a drugi drugo dete i razmene ih. Dogovor je pao.
"Šuma je bila puna vojske i s jedne i sa druge strane. Isprva niko nije smeo da ide sa mnom. Ipak je potom odlučio da pođe jedan stariji čovjek. Prošao sam kroz kukuruzište do jedne kuće, na livadu, sa devojčicom. Kad smo stigli, došli su ovi sa detetom koje je bilo u Doboju", priča Isić.
Po Danijelu je došla predsednica Crvenog krsta iz Bočinje, još jedan čovjek i dva nenaoružana vojnika obučena u uniforme JNA. Tako je razmena uspešno okončana. Potpisali su i zapisnike o preuzimanju dece. Vezala se, međutim, Danijela za Isića, pa je rastanak bio i te kako težak.
"Držala se za mene, isprva nije htela da ide s tim ljudima koji su po nju došli. Ona je u mojoj kući imala pet puta bolji tretman od moje dece", napominje Isić.
S Adisom Hambašićem, koji se i zaposlio u Maglaju, Hasan se i danas viđa. Danijelu je takođe video nakon rata.
"Žena i ja krenuli smo u Teslić da je nađemo. Pronašli smo kuću u kojoj su bili Danijela i njena majka, dok je otac tada bio na poslu. Devojčica je tada imala 13-14 godina. Veselili su se kada su mene videli", priča nam Isić.
Danijela, djevojački Petković, a sada Malivojević, najljepšim rečima opisuje Hasana.
"Zahvalna sam gospodinu Hasanu. To što je uradio ne možemo zaboraviti ni ja ni moji roditelji. To je istinita priča. Imala sam pet godina, a svega se sećam", ispričala je Malivojevićeva. Ona takođe potvrđuje da ih je Hasan posetio nakon rata. "On je te 1992. godine, kada sam bila kod njega u kući, prema meni imao odnos kao i roditelj", ispričala nam je Danijela, koja je udata i ima dvoje dece.
Adis nam priča da je završio u dobojskoj bolnici 1992. godine jer je kao beba imao zdravstvene tegobe, uključujući i gubitak tečnosti. Roditelji su ga tada odveli u Dom zdravlja u Maglaju, a odatle su ih poslali u dobojsku bolnicu.
"Mati i otac su se vratili u Maglaj kako bi majka uzela odeću za mene i vratila se u Doboj da bude sa mnom. Međutim, dok su oni stigli u Maglaj, došlo je do blokada. Više niko nije mogao nigde da ide. A ja sam ostao u Doboju", navodi Adis.
"Hasana sretnem često. Kad god se vidimo, pozdravimo se, upitamo jedan drugog za zdravlje. Naravno da sam mu zahvalan za ono što je uradio. I njemu i svima koji su u tome učestvovali, ali i mojim roditeljima koji su sve to izdržali. Samo oni znaju koliko im je bilo teško", navodi Hambašić.
Heroj ove priče, ali i heroj svog grada Hasan Isić nakon svega kaže da smatra da je, ako ništa, zaradio mesto u dženetu (raju).
"Ništa više mi i ne treba. Drago mi je uvek kada na tu decu pomislim. Odmah sam mirniji, zdraviji, raspoloženiji. Danas kada čujem nekog mladog čoveka da govori ono što se govorilo 1992. godine, to mi je najteže. Ja imam u svim nacijama prijatelja", poručuje starac koji je dokazao kako se istinski junak postaje u najtežim vremenima.
Kurir.rs/Saransak.com
Foto: Profimedia