Može li 30.000 ljudi, koliko ih sada imamo organizovano u vojsci i ministarstvu, da odbrani Srbiju od agresije sa bilo koje strane? Ja ću vam odmah reći da ne može
General Ljubiša Diković, bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije, otišao je u penziju pre pola godine. Vreme provodi u svom rodnom mestu, daleko od očiju javnosti, ali ipak priznaje da se još nije u potpunosti odvojio od vojske, kojoj je posvetio skoro četiri decenije života. U ekskluzivnom razgovoru za Kurir, Diković otkriva šta nikada neće zaboraviti iz svoje vojničke karijere, osvrće se i na NATO bombardovanje Srbije 1999, nedavno formiranje tzv. vojske Kosova... Komentariše i nedavno uvođenje vojne obuke u Srbiji, kao i odluku ministra odbrane da i on kroz to prođe.
Da li vam nedostaje vojska? Kako provodite penzionerske dane?
- Nije mi uopšte teško pao odlazak u penziju, a i nisam se još uvek potpuno ni odvojio od vojske, u kontaktu sam sa svojim kolegama. Vreme provodim u selu u kom sam rođen, bavim se seoskim poslovima. Odakle sam i krenuo, tu sam se i vratio.
Je li general Milan Mojsilović, koji vas je nasledio, pravi vojnik za mesto načelnika Generalštaba?
- Ne treba strahovati. U Vojsci Srbije postoji plejada mladih, školovanih oficira i generala koji u svakom momentu mogu da obavljaju najviše zadatke. Mojsilović je jedan od njih.
Da li ste zadovoljni onim što ste uradili dok ste bili u vojsci, a posebno na čelu Generalštaba?
- Zadovoljan sam. Iza sebe sam ostavio traga, i to, rekao bih, više pozitivnog. Da li je moglo bolje? Naravno. Sad mi se čini da bih i drugačije radio i rešavao neke stvari. Nisam nezadovoljan, u potpunosti sam bio posvećen državi i vojsci, time se ponosim... Takođe, izuzetno sam zadovoljan što sam u burnoj vojničkoj karijeri uspeo da očuvam porodicu. Svim građanima bih poručio - čuvajmo i negujmo porodicu, ne dajmo da nam neko to gnezdo razruši.
Kad je bilo najteže?
- Bilo je teških momenata. Najteže je bilo u ratovima koji su vođeni na prostoru bivše Jugoslavije, posebno tokom NATO agresije 1999, kad sam komandovao brigadom od 6.500 do 7.000 ljudi, kad su ljudi ginuli, ostajali bez ruku i nogu... To je trebalo preživeti, izaći pred roditelje tih ljudi, šta im reći, kako im se obratiti, kako im bol i tugu učiniti podnošljivijim, ako je to i bilo moguće. Ti gubici 1999. su mi najteže pali. Takođe, teško mi je padalo i kad se dešavalo da u miru izgubimo čoveka u nekom događaju koji se mogao izbeći. Zbog toga sam znao da budem i ljut i besan.
U kom smeru treba da ide dalji razvoj vojske? Država izdvaja ne tako mala sredstva u vojni budžet.
- Vojska je devedesetih doživela težak period. Mi smo iz bombardovanja 1999. izašli sa velikim žrtvama, izašli smo kao polupana zemlja, sa uništenom infrastrukturom, u vojsci su bile uništene kasarne... Dok su se druge zemlje vojno opremale, mi smo morali da iznova gradimo, popravljamo... Zato smo bili u zaostatku, ali se, s druge strane, dosta i uradilo. Možda je moglo i bolje, ali naša vojska je danas izuzetno stabilna i opremljena i, što je posebno važno, njeni pripadnici u dušu poznaju sredstva koja imaju na raspolaganju. Protivvazdušna odbrana (PVO) najslabija je komponenta, ali se sada radi i na tom opremanju. Ne treba zapostaviti ni kopnenu vojsku, koja je naša najveća snaga.
Da li nam treba raketni sistem S-300, o kojem se toliko priča godinama? Čak kažu da ne bismo bili bombardovani 1999. da smo ga tada imali.
- Zameriće mi naši vojni analitičari koji kažu „šta će nama S-300“, ali ja, evo, kažem da nam treba. Kamo sreće da ga imamo. A da smo ga imali 1999, verovatno bi situacija bila malo drugačija, ali se ne treba zavaravati da bi S-300 odvratio NATO od bombardovanja.
Iskreno govoreći, može li vojnik da bude zadovoljan ako mu je plata 40.000-50.000 dinara? Treba li više izdvajati za vojsku?
- General Živojin Mišić je davno rekao: „Ko ne hrani svoju vojsku - hraniće tuđu.“ Dobra vojska nema cenu. Ulaganje u vojsku je u stvari ulaganje u svakog građanina Srbije, u njegovu bezbednost... Ulaganje svakog dinara se isplati. Primera radi, skoro smo imali nezapamćene poplave i ne znam šta bi tada bilo da nije bilo tako dobro organizovane vojske. Samo pomislite kakve bi bile žrtve i posledice.
Vraćanje obaveznog vojnog roka - da ili ne?
- Nama treba organizovana obuka omladine, a da li će to biti služenjem vojnog roka, što mislim da je najbolje, ili na neki drugi način, o tome se može razgovarati. Vidite da i mnoge zemlje u svetu razmišljaju da vrate služenje vojnog roka. Kombinovani način popune je najbolji - da imamo određeni broj profesionalnih vojnika, ali da imamo i odsluženje vojnog roka. To daje najbolji rezultat i garantuje efikasnost u zaštiti bezbednosti građana i države. Nadam se da će i kod nas do toga doći.
Evo, država je sad uvela vojne obuke za one koji nisu služili redovni vojni rok.
- Svakog mladog čoveka treba naučiti o postupanjima u situacijama koje nisu svakodnevne. Treba znati da je ustavno pravo svakog građanina da brani zemlju i šta ako se sutra, u nekoj eventualnoj krizi, prijavi 10.000 ili 20.000 ljudi koji hoće da brane Srbiju, a mi ih nismo tome naučili. Hajde da ih naučimo. Samim tim ćemo imati potencijal da odgovorimo svim izazovima na ovom turbulentnom Balkanu. Jer može li 30.000 ljudi, koliko ih sada imamo organizovano u vojsci i ministarstvu, da odbrani Srbiju od agresije sa bilo koje strane? Ja ću vam odmah reći da ne može. I šta to znači? Znači da ćemo kapitulirati ako dođe do neke krize.
Ministar odbrane Aleksandar Vulin se sam javio da prođe vojnu obuku.
- Dosta se prašine diglo oko toga. Šta mislite, da li je on od besa otišao na obuku, eto nije znao šta će da radi, ima vremena napretek, nema nikakvih problema, pa odlučio da ide na obuku?! Ne. Ministar oseća odgovornost prema vojsci, ministarstvu, prema odbrani Srbije... Na to što je otišao na obuku gledam kao na dobar primer drugima. Zar mislite da mu je bilo lako u kasarni, gde svi znaju ko je...
Kako vidite situaciju u vezi sa Kosovom? Koliko je to veliki bezbednosni rizik?
- To je najveći bezbednosni rizik u ovom delu Evrope. Najveći problem na Balkanu jeste rešavanje pitanja Kosova. Za neke je rešeno, a za nas je još uvek nerešeno. I ovde smo strašno podeljeni, a to ide naruku samo onima koji rešenje kosovskog pitanja vide isključivo u srpskom priznavanju te samoproglašene države. A imamo li pravo da priznamo nezavisno Kosovo? Svakako da sam bliži nepriznavanju. Treba sagledati i cenu svega toga. Ne treba ni žuriti.
Ima li bezbolnog rešenja za kosovsko pitanje?
- Mislim da ima. Do toga je teško doći, jer da bi se to rešilo, moraju svi zainteresovani na neki način da budu namireni, a to nije lako. Velike sile će ovde nametati rešenje - uvek veliki nameću nešto malima, toga moramo biti svesni - ali ne treba ni mi da budemo poslušnici i da aminujemo sve što veliki kažu. A kad govorimo o bezbolnom rešenju, tu prvenstveno mislim na rešenje bez sukoba. U sukob mogu uvući samo Albanci.
Prištinskoj vlasti je, uprkos protivljenjima čak i iz NATO, prošlo formiranje vojske Kosova. Kako vam se čini taj potez?
- To protivljenje NATO bilo je samo deklarativno. Vojsku Kosova su formirali NATO mobilni timovi, koji su učestvovali u uspostavljanju organizacione strukture, obuci, pa i u naoružavanju. To što sad kažu da su protiv, to su samo reči koje lepo zvuče u datom trenutku, a zapravo se radi o velikoj neistini. Nikakvo iznenađenje za mene nije bilo što 10 godina, koliko Priština radi na formiranju vojske, niko iz NATO nije reagovao. Jedno od mojih ključnih pitanja u razgovorima sa komandantima Kfora bilo je zašto to rade kad se to kosi s Rezolucijom 1244 i drugim sporazumima. Oni su izbegavali jasan odgovor.
Vas je Priština stavila na nekakvu crnu listu zbog navodnih ratnih zločina iz devedesetih, prete vam i hapšenjem...
- Ja sam 1999, kao i svi pripadnici vojske, na tom prostoru izvršavao zadatke svoje države. Časno. Sad mi se stavlja na teret nešto što nisam uradio, ali ipak ne mogu reći da me je baš briga. Brine me što je ta optužnica protiv mene zapravo i poruka da će optužnice biti pisane i za sve one koji su na bilo koji način rukovodili i komandovali na prostoru Kosova tokom 1998. i 1999. Opet će tu biti neistina. Krivo mi je i što se ta optužnica pisala u jednoj organizaciji u Beogradu, a našla je pogodno tlo u Prištini, što je i logično, jer neće Albanci da aplaudiraju meni ili generalima Vladimiru Lazareviću, Nebojši Pavkoviću...
Pomenuli ste srpske generale... Mnogi generali koji su bili na Kosovu tokom rata završili su kasnije pred sudom u Hagu.
- Nažalost. Svi ti ljudi su postupali onako kako bi postupio svaki komandant i vojnik zemlje kad je neko oružano napadne, kao što je Srbija napadnuta 1999. Suđenjima u Hagu samo žele pravno da legalizuju agresiju NATO 1999, koja je sprovedena, podsetimo, bez odluke Saveta bezbednosti UN.
Neki su vam zamerili što ste slavne vojskovođe Živojina Mišića i Stepu Stepanovića uporedili sa Vladimirom Lazarevićem i Nebojšom Pavkovićem, koji su osuđeni u Hagu. Šta odgovarate na to?
- Znam da će mi uvek zameriti, ali imam razloge zašto to kažem. Čekajte, jesmo li mi imali napad NATO na Srbiju 1999. ili ja to sanjam? Čak to nije bila samo agresija iz vazdušnog prostora, pa bila je i sa kopna, sećamo se Paštrika i Košara. Pokušana je kopnena ofanziva na Srbiju. Ko je napadao te ljude? OVK je napadao s prostora Albanije ili su to bile organizovane NATO snage? A ko je drugi branio našu državu nego Pavković i Lazarević? Šta je onda sporno? Mišić je komandovao armijom u Prvom svetskom ratu kad je Austrougarska krenula da osvoji Srbiju, Pavković je komandovao Trećom armijom kad su NATO snage izvršile agresiju na Srbiju. Ne vidim šta je problem. Svet se divi tome kako smo se branili u Prvom svetskom ratu, isto tako smo se branili i 1999. Mada, možda bi i Mišić danas odgovarao pred Haškim tribunalom.
Jesmo li se oporavili od bombardovanja 1999?
- Mislim da još nismo. Rane se još vidaju, neke se nikada ni zalečiti neće. To su rane očeva i majki vojnika koji su dali svoje živote na Kosovu. Ne sme to da bude uzaludno. Nijedna žrtva nije bila uzaludna, bila je to časna borba... Ukoliko dozvolimo nekome da nas ubedi da je sve bilo uzaludno, to nam ni neće Bog oprostiti.
Kako vidite to što i danas ima država i pojedinaca koji opravdavaju taj NATO napad na Srbiju? Ni Alijansa se ne kaje.
- Tačne razloge i ciljeve te agresije znaju samo oni koji su je izvršili. Trebalo je, čini mi se, samo kazniti Srbiju. Nije morala da se desi ta agresija i neke od država koje su učestv ovale u tome, poput Češke, danas kažu da nije trebalo to da urade. Jedno izvinjenje porodicama poginulih, koje smo čuli od NATO, nije dovoljno. No, vreme će biti najbolji sudija.
U DANAŠNJEM ŠTAMPANOM IZDANJU KURIRA PROČITAJTE:
Ministar policije o protestu opozicije 13. aprila
Stefanović: Nasilja neće biti! Odgovor države biće čvrst
Otkriveno ko je slao preteće poruke
Ćosiću i Janjiću pretio Šolakov čovek!
Dani sećanja: Dve decenije od NATO agresije
Zločinci, zatrli ste potomstvo tri porodice!
Posle zaplene droge u Rumuniji
Novi rat klanova zbog tone kokaina?
Evo šta se zgodi kad se kod Čekićke ljubav rodi
Andreana se zaključala u wc sa dečkom dok je njen bivši muž sedeo ispred!
Milijana ispričala traumatično iskustvo
Silovao me, pa nudio 200 evra da ga ga ne prijavim
Lordan Zafranović otvorio dušu
Hrvati mi ne daju pare za film da im ne poremetim idiličnu močvaru
Reči koje zabrinjavaju
Nikola Jokić: Ne razmišljam o Srbiji i Svetskom prvenstvu
POKLON
KURIR DANAS POKLANJA PORODIČNI MAGAZIN LENA: Otkrivamo šta su uzroci alergija
I ove nedelje samo uz Kurir poklon - najbolji porodični magazin u Srbiji!
Tokom proleća mnogi se žale na probleme sa alergijama, a za to najčešće krive polen. Ali to nije jedini krivac za vaše probleme! U novom broju magazina Lena otkrićemo vam koji su sve uzroci alergija.
Peckanje i svrab opominju - gljivice su ozbiljan zdravstveni problem. Pročitajte savete kako da se rešite ovog problema.
Pokazaćemo vam kako da na jednostavan način doprinesete očuvanju planete.
Emina Jahović otkriva za Lenu koliko koristi šminku u privatnom životu, a Nevena Božović šta kod nje nikako ne prolazi.
Poklanjamo vam i ukusne posne i mrsne recepte!
Čitajte KURIR!
Kurir / Boban Karović
Foto: Zorana Jevtić
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: