Francuski baron Pjer de Kuberten pokrenuo je inicijativu o oživljavanju antičkih Olimpijskih igara sa ciljem da stvori snažan internacionalni pokret koji će afirmisati pozitivne društvene vrednosti, sportsku i takmičarsku kulturu i razvijati duh zajedništa među narodima.
Iako je Kubertenova ideja aktuelna i u modernom dobu, Olimpijske igre danas predstavljaju snažan i značajan pokret, čiju važnost verovatno ni njihov osnivač nije mogao da nasluti.Olimpijske igre predstavljaju najvažniji sportski i sigurno najznačajniji medijski događaj savremenog sveta.
Na Prvim Olimpijskim igrama modernog doba u Atini 1896. godine učestvovali su sportisti iz samo 15 zemalja, što je, ipak, predstavljalo solidnu osnovu za razvijanje značajnog međunarodnog sportskog pokreta.
Ideju o oživljavanju olimpizma Kuberten je počeo da razvija nakon poraza svoje zemlje u francusko-pruskom ratu 1870-1871. On je, naime, smatrao da francuski vojnici nisu bili dovoljno fizički pripremljeni za borbe, da su mladi ljudi neaktivni, kao i da nemaju razvijen takmičarski i pobednički duh.
U isto vreme u Evropi je, zahvaljujući istraživanjima nemačkih arheologa Hajnriha Šlimana i Ernsta Kurtijusa, naglo poraslo zanimanje za antičku Grčku i manifestacije koje su održavane u toj državi, a posebno za Olimpijske igre.
Iako su istorijski izvori o nastanku antičkih Igara izgubljeni tokom proteklih vekova, o tom drevnom takmičenju, ipak, postoji dovoljno informacija.
Prema jednoj od sačuvanih legendi, Olimpijske igre pokrenuo je antički bog Zevs, povodom pobede u bici za vlast nad ocem Hronosom, dok je prema drugoj polubog Herakle odlučio da se svake četvrte godine u Olimpiji održava takmičenje na jedan stadij (oko 185 metara), kao uspomena na njegovu veliku pobedu u trci u tom gradu.
Prvi verodostojan zapis o održavanju Olimpijskih igara datira iz 776. godine pre nove ere, pa se ta godina navodi kao datum održavanja prve Olimpijade, iako neki istoričari tvrde da su se slična takmičenja održavala od 13. veka pre nove ere.
U početku je na Igrama održavana samo trka na jedan stadij, a kasnije se program širio, pa su se stari Grci takmičili i na deonicama od dva i 24 stadija, u pankratonu (kombinacija boksa i rvanja), klasičnom rvanju, petoboju, pesničenju i ostalim disciplinama.
Na Igrama su mogli da učestvuju samo Grci, ženama takmičenje nije bio dozvoljeno, a sportisti su se od 720. godine pre nove ere nadmetali potpuno goli. O značaju manifestacije svedoči i to da su u antičkom dobu periode Olimpijada primenjivali kao jednu od metoda za brojanje godina.
Kubertena je posebno inspirisao mit o Olimpijskom primirju, po kome su za vreme trajanja Igara sve grčke države prekidale sva neprijateljstva
Olimpijske igre su tokom rimske vladavine Grčkom gubile značaj, a car Teodosije ih je 393. godine nove ere, nakon što je hrišćanstvo proglasio jedinom zvaničnom religijom Carstva, potpuno ukinuo, pošto je smatrao da predstavljaju ostatke paganskih rituala.
Ideju o zajedništvu među narodima i nadmetanju mladih ljudi na sportskom, a ne bojnom polju, Kuberten je počeo da realizuje 1894. Na kongresu na Sorboni, koji je održan od 16. do 23. jula, dobio je podršku međunarodnog auditorijuma da prve Olimpijske igre modernog doba organizuje u Grčkoj, domovini te manifestacije.
Tom prilikom formiran je i Međunarodni olimpijski komitet, koji je dobio zadatak da organizuje Igre u Atini, a za njegovog predsednika izabran je Grk Demetrius Vikelas.
Na Olimpijskim igrama u Atini, koju je otvorio grčki kralj Džordž I, takmičio se 241 muškarac iz 14 zemalja, a podeljena su 43 kompleta medalja. Sportisti su se nadmetali u gimnastici, atletici, biciklizmu, mačevanju, tenisu, rvanju, streljaštvu, plivanju i dižanju tegova, a takmičenja u jedrenju i veslanju nisu održana, iako su uvrštena u olimpijski program.
Međunarodni olimpijski komitet, po završetku manifestacije, odlučio je, uprkos velikom protivljenju Grka, da se sledeće Igre održavaju u drugim zemljama i to je bio jedan od ključnih razloga što je ta manifestacija brzo stekla ogromnu popularnost širom sveta.
Tokom svog razvoja Olimpjske igre prolazile su kroz razne faze i različita iskušenja. Igre u Parizu 1900. i Sent Luisu 1904. bile su su u senci velikih svetskih izložbi koje su organizovane u tim gradovima i trajale su skoro po pet meseci. Igre u Londonu trajale su, čak, šest meseci, a tek u Los Anđelesu 1932. program je sveden na 15 dana, koliko i danas traju.
Uporedo sa širenjem i popularizacijom olimpijski pokret se suočavao sa brojnim problemima. Značaj popularnosti najveće sportske manifestacije na svetu vrlo brzo su shvatili političari, koji su preko njih pokušali da promovišu svoje ciljeve i projekte, a u poslednjih tridesetak godina ogroman uticaj na organizaciju Igara imaju i najveće multinacionalne kompanije.
Olimpijske igre prvi je, još 1936. u Berlinu, zloupotrebio Adolf Hitler, koji je pokušao da ih iskoristi za afirmaciju nacional socijalizma, a veliku štetu olimpizmu, tokom „hladnog rata“, naneli su i čelnici SAD i ŠSR, stavljajući često politiku ispred sporta.
Najtragičniji događaj u 112 godina dugoj istoriji modernog olimpizma dogodio se 1972. u Minhenu, kada su palestinski teroristi, predstavnici organizacije „Crni septembar“, ubili devetoricu izrealskih sportista i dva trenera, učesnike Igara. Terorizam je i danas, 40 godina nakon te tragedije, uz, sve prisutniji doping, jedan od najvećih neprijatelja olimpijskog pokreta.
Geslo, koje se pripisuje Kubertenu, „nije važno pobediti, važno je učestvovati“, odavno se ne uvažava u olimpijskom pokretu. Ta fraza, kojom se afirmisala masovnost olimpijskog pokreta, odavno je izgubila izvorni smisao i sada se najčešće apostrofira kao neuspešni "alibi za gubitnike".
Sportisti već duže vreme ne biraju sredstva da postignu cilj i koriste razne doping stimulanse, kako bi postigli vrhunske rezultate. Sve češća pojava je da MOK, nekada čak i nekoliko meseci po završetku Igara, dopingovanim sportistima oduzima medalje i ta bezskrupuloznost pojedinaca sve više i ozbiljnije ugrožava smisao takmičenja i sporta.
Najčuvenije olimpijsko gelso „brže, više, jače“ i dalje je, međutim, aktuelno. Na predstojećim Olimpijskim igrama u Londonu biće svaki sportista uložiće maksimum snage, spretnosti i znanja da postigne najbolji rezultat i pokuša da osvoji medalju kojom će steći doživotnu slavu u svojoj zemlji.