Ne možete na osnovu iskustva pojedinca da zaključujete i uopštavate. Ne možete da kažete: "Evo, Čerčil je pušio tompus celog života i pio mnogo viskija, pa je živeo preko 90 godina", jer on bi možda živeo 110 godina da nije pušio ili spada u jedan odsto ljudi na koje ta dva činioca ne deluju tako pogubno. Ima i suprotnih slučajeva, moja majka nije ni prišla duvanskom dimu, a umrla je od raka pluća. Postoji mali procenat ljudi koji nisu pušili, nisu bili izloženi radonu ni drugim sredinskim uticajima, i tu je reč o osnovnoj učestalosti svake bolesti, kaže prof. dr Zorana Radovanovića, epidemiolog.
Radovanović je bio šef Katedre i upravnik Instituta za epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, predsednik Savezne komisije za zarazne bolesti SFRJ, generalni sekretar Saveza lekarskih društava, osnivač i predsednik Lige za imunizaciju, radio je u Kuvajtu, bio konsultant na Harvardu.
Sada je predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva i član Akademije medicinskih nauka SLD. Poznat je i kao neumoljiv borac protiv antivakcinalnog lobija.
U njegovoj knjizi piše da nepušač može da dobije rak pluća, kao i bilo kog drugog organa.
"Ali, ako pušite 15-24 cigareta dnevno, rizik je 25 puta veći, odnosno 32 puta je veći kako raste broj cigareta. Postoji rizik i od pasivnog pušenja (second hand smoking), a sad se sve više govori i od third hand pušenju (mi tu reč još nismo preveli na srpski) – pepeljare, pikavci. Dakle, skoro sve što znamo o uzrocima raka i kardiovaskularnih bolesti potiče iz epidemiloških studija, jer jedino ukoliko poredite ljude koji su bili izloženi duvanu ili nekim spoljašnjim uticajima sa onima koji nisu bili, možete da dođete do zaključaka."
Radovanović tvrdi da ne postoji epidemija raka u Srbiji kao posledica osiromašenog uranijiuma. Ipak i dalje ostaje ključno pitanje - da li je osiromašeni uranijum opasan po zdravlje?
"Da biste zaključili da li uranijum utiče na pojavu raka, posmatrate rudare u rudnicima uranijuma i rudare iz nekih drugih rudnika. Konstatovalo se da su se rudari koji su radili u rudnicama uranijuma zaista češće razboljevali, ali zbog gasa radona a ne zbog uranijuma. Kad je reč o osiromašenom uranijumu, postoje 27-godišnja istraživanja o posledicama Prvog zalivskog rata, kada je 700.000 ljudi krenulo na Sadama. U slučajevima kada su NATO snage slučajno pogađale svoje ljude u tzv. prijateljskim vatrama, dešavalo se da su mnogi vojnici bili ranjavani gelerima u kojem ima osiromašenog uranijuma. Neki od njih nisu bili operisani jer je bilo rizično, geler je bio blizu kičme ili u lobanji. Ti ljudi su praćeni od 1991. godine i utvrđeno je da nije povećan rizik obolevanja od raka, jedino imaju laka oštećenja bubrežne funkcije i tragove uranijuma u mokraći".
On je naveo primer i da su posmatrani vojnici koji su uspeli da se izvuku iz pogođenog tenka i potom udisali uranijumska isparenja kada je utvrđeno da nemaju povećan rizik od raka.
"Naši se pozivaju na Italijane koji su, navodno, masovno obolevali od leukemije, a ono što je nauka utvrdila jeste da su podjednako obolevali ili nisu vojnici koji su bili na Balkanu kao i vojnici iz drugih misija, čak je manji broj oboleli iz balkanskih misija. U knjizi su navedeni podaci i o drugim nacijama, među kojima takođe nije bio povećan rizik od raka."
Na pitanje da li je tačno da smo u Srbiji svi ugroženi zbog osiromašenog uranijuma koji je trajno zagadio zemlju i vazduh, Radovanović kaže:
"Cela ta priča je besmislena zato što mi svake godine bacimo nekoliko puta više uranijuma sa mineralnim đubrivima nego što je palo na centralnu Srbiju. Na centralnu Srbiju je palo manje od jedne tone osiromašenog uranijuma, dok mi svakog proleća po njivama pobacamo nekoliko puta više. S druge strane, pominje se da se uranijum pretvorilo u aerosol, da je otišlo u vazduh. Poređenja radi, 1992. godine na Amsterdam je pao teretni avion boing koji ima više od 300 kg uranijuma u krilima i udario je u dve 11-spratne zgrade, poginulo je oko 80 ljudi i isparilo je više aerosola nego u centralnoj Srbiji. Holandske zdravstvene vlasti su rekle da preživelima koji su se nadisali uranijumskih isparenja ne preti nikakva opasnost od raka."
Radovanović kaže da postoje četiri prestonice koje su kilometarski bliže Metohiji (gde je padalo najviše bombi) nego Beograd – Podgorica, Sarajevo, Sofija i Skoplje, i "oni se uopšte ne uzbuđuju zbog osiromašenog uranijuma, a mi ovde, navodno, stradamo".
"Međunarodna agencija za izučavanje raka IARC tvrdi da osiromašeni i prirodni uranijum ne dovode do raka, a to je zasnovano prevashodno na epidemiološkim ispitivanjima. To tvrdi i Nacional Cancer Institute, to tvrdi i Svetska zdravstvena organizacija, Centri za kontrolu bolesti i druge vodeće naučne organizacije. To je opšti konsenzus u svetu. I sad ovi naši ljudi idu u Vranje da razgovaraju sa meštanima da vide da li ima raka. Ispada da su na Zapadu znali da će nas bombardovati mnogo godina ranije, pa su, navodno, falsifikovali naučne podatke", kaže on i dodaje:
"Epidemiju raka su izmislili. Nema epidemije raka, učestalost raka je ista kao i na početku veka. Nema skokova učestalosti. Kad bi to bilo tačno, logično bi bilo da se najviše umire od raka u Pčinjskom okrugu (Preševo, Bujanovac, Vranje), tamo gde su padale bombe. Međutim, tamo je skoro najmanja stopa učestalosti raka u Srbiji u zavisnosti od pola i vrste raka."
Večito pitanje - da li je stres jedan od uzroka raka?
"Nema dokaza da je stres uzrok raka i to je stav nauke. U literaturi se spominje metabolički stres, ali to je nešto sasvim drugo. Najuglednije naučne ustanove ne prepoznaju psihološki stres kao okidač za kancerogene bolesti. Velika je zabluda da mi živimo posebno stresno, a ranije je bilo bolje. Drugi svetski rat je bio stres, ko će da vas likvidira, da li će doći nedićevci ili partizani. Na selu je bio posebno stresno, koja god vojska da dođe, strelja zbog, na primer, skrivenog brašna. Radilo se šest dana nedeljno, saobraćaj nije funkcionisao, a kad dođete kući, čekate u redu za brašno ili ulje, pa vas nedeljom zovu iz Narodnog fronta da učestvujete u obnovi i izgradnji i raščišćavate ruševine, a ako ne dođete, proglase vas protivnikom vlasti. Stres može da poveća opasnost od infarkta, šećerne bolesti i utiče na dužinu života, ali ne dovodi do raka."
Prema njegovim rečima stres može da pomogne da se ispolje psihopatološka oboljenja ako je pacijent graničan slučaj.
"Skoro je otkriven stresni gen koji reaguje na stresne situacije, ali on ne dovodi do raka. Strastan pušač, da ponovimo, ima 3.200 odsto veći rizik od nepušača da dobije rak. Stres jedino može da dovede do preteranog pušenja, gojaznosti, alkoholizma i to su pravi uzroci raka i drugih bolesti. Dakle, kad ne bi bilo pušenja, bilo bi za trećinu manje raka, za petinu manje kad ne bi bilo gojaznosti itd."
Kurir.rs/Vreme/Foto: Youtube
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: