Verovatno svima poznata priča iz filma "Dobri Vil Hanting", gde je profesor matematike na MIT-u zadaje svojim studentima izrazito težak zadatak i demonstrativno ga napisao na tabli na hodniku ispred svoje kancelarije.
Vill Hunting je bio 20-godišnji domar na univerzitetu, problematičnog života, totalno nesređen, ali i samouki genije iz matematike, o čemu niko nije znao. I dok niko nije gledao, Hunting je na tabli rešio zadatak. Profesor je potom na zadao još teži zadatak.
Ovog put slučajno je naišao upravo dok je 20-godišnji domar zadatak rešavao. Profesor je mislio da mu balavi domar brlja po ploči, zato ga je pozvao, ovaj se nije obazirao, pa ga je pozvao imenom, na što mu je ovaj odvratio da neka se j***.
Vil Hunting mu je pobegao, a profesor je, vrativši se, sa zaprepaštenjem shvatio da je ovaj rešio i to.
Scena je uzeta iz urbane legende za koju se do filma snimljenog 1997. malo ko još sećao da je nastala pre točno 80 godina, 1939, na osnovi istinite legende tada 25-godišnjeg Džordža Bernarda Danciga koji će puno godina kasnije ući kao tvorac simpleks algoritma za rešavanje linearnog programiranja i nekih vrlo važnih problema iz statistike. Šta se zaista dogodilo objasnio je lično Dantzig kada ga je 1984. u njegovoj kancelariji na Stanfordu intervjuisao Donald Albers, u to vreme takođe matematičar i publicista.
Studirao je na Berkliju i tog slavnog dana Dantzig je zakasnio na čas.
"Na tabli su bila napisana dva problema za koje sam pomislio da ih je dao za domaći. Prepisao sam ih. Nekoliko dana posle izvinjavao sam se profesoru što mi je trebalo toliko dugo dok sam rešio domaći, jer ispalo je da su zadaci malo teži nego obično. Pitao sam ga da li još želi da ga predam. Rekao mi je neka to bacim tamo na sto", prisećao se Dantzig.
A onda jedne nedjelje u osam ujutro: "En i ja upravo smo se bili probudili kad smo čuli kucanje na vratima. Bio je to profesor. Utrčao je unutra s papirima u rukama sav uzbuđen: 'Upravo sam napisao uvod za jedan od tvojih papira. Pročitaj to tako da to mogu odmah slati na štampanje.' Nekoliko minuta nisam imao pojma o čemu on to priča. Ali, da skratim, problemi na ploči koje sam rešio misleći da su za domaći, zapravo su bila dva čuvena nikad pre rešena problema iz statistike", objasnio je Dantzig.
Tek tog jutra je dobio prvu informaciju da u tome ima bilo čega posebnog. Rekao je i to da se godinu posle jako zabrinjavao oko toga što će uzeti kao temu za doktorat. Profesor je na to samo slegnuo ramenima. Rekao mu je neka naprosto ta dva rešena problema uveže i da će on to prihvatiti.
Vremenom će Dantzigov genij dovesti do razvoja takvog algoritma kojim se pronalazi optimalno rešenje za niz situacija; bilo da kompjuter treba da odabere najboljih 70 osoba za 70 poslova ili najefikasniji režim ishrane u vojsci s obzirom na prehrambene vrednosti obroka i cene bilo da treba pronaći najbolji način u vođenju kopmanije da se što više poveća profit, a smanje gubici... To nije i kraj anegdote.
Ispalo je da je njegov slučaj postao popularan tek godinama posle, zahvaljujući tome što su ga u središnjim krajevima SAD-a počeli spominjati kao dobar primer na liturgijama. I opet Dantzig nije imao pojma.
Svešteniku je to bilo zanimljivo, pa mu je nekoliko meseci kasnije poslao pismo u kojem ga moli za dopuštenje da tu anegdotu uvrsti u svoju knjigu koju je pripremao o moći pozitivnog razmišljanja.
"Objavio je verziju koja je donekle naduvana i preterana, ali je suštinski tačna. Moralna pouka je bila ova: da sam ja znao da zadaci nisu za domaći, nego da je reč o dva slavna nikad ranije rešena problema iz statistike, verovatno ne bih mislio pozitivno, bio bih obeshrabren i nikada ih ne bih rešio."
(Kurir.rs/Express)