Jedan od najboljih pevača rok muzike, pokojni Davorin Popović, i trener Bogdan Boša Tanjević bili su veliki prijatelji. Od dvanaeste do osamnaeste godine praktično su svakog dana bili zajedno! Nekada, Boša ga je zvao Davor ili Pimpek, a u zrelijim godinama "postao je Dačo". Njega se, kako je jednom prilikom istakao, seti svakoga dana.
"Davorin je bio primer dobrote. Bio je sav sastavljen od dobrote. Od dvanaeste do osamnaeste godine, praktično smo svakog dana bili zajedno. Jedini me zvao 'Bogdane', a inače me svi zovu Boša. Ja sam njega zvao Davor ili Pimpek, tad još nije bio Dačo. U zrelijim godinama je postao Dačo", setio se on rane mladosti u poslednjem intervjuu za Azru, kada je evocirao uspomene iz najvažnijih dekada svoje karijere, ali i govorio o voljenom Sarajevu, prijateljima i nepoznatim detaljima iz privatnog života.
"O čemu ćemo?" započeo je tada razgovor on, a rečeno mu je: "O Davorinu Popoviću, čoveku koga ste mnogo poznavali i mnogo voleli".
Nije mu trebalo mnogo da setno počne da govori o svemu što su prošli zajedno.
Obojica su igrali košarku i rukomet, ali impresivne karijere kasnije su ostvarili na drugim poljima. Davorin kao pevač "Indexa", a Boša kao trener, jedan od retkih koji je vodio čak četiri košarkaške reprezentacije: Jugoslaviju, Italiju, Tursku i sada Crnu Goru. Kada govori o Davornu, govori kroz dve priče, sportsku i muzičku. Svaka je vredna poštovanja.
"Njemu je košarka uvek bila draža od rukometa. Stalno mi je govorio kako je rukomet seljački sport, ali to je govorio bez imalo zlobe. Već smo blizu prvog tima "Železničara" i dešava se da "Železničar" ispada iz lige, zadnje četiri utakmice, ili pet, trener Ljubiša Lučić, odluči da će tri juniora staviti u ekipu. A nas četiri kandidata. Dačo, Janko Marendić, Vlado Stefanović i ja. Izvlačimo šibice i moj Dačo izvuče najkraću... Kao što je i sad izvukao. Njega nema više, a mi još hodamo po ovom dunjaluku".
Inače. Boša i Davorin su se samo jednom posvađali - kada su imali 13 ili 14 godina. Ipak, nikada nisu ružnu reč razmijenili.
"Dva velika kavalira, dve velike dobrice, altruisti po rođenju su bili Mirza i on. Mislim da Davor nikome ništa nije odbio, ništa za sebe nije uzeo, ništa. On se razd’o drugima u svemu: srcem, dušom i ostalim. To je bosanski izraz. Nigde ga drugde nećete čuti. Zadnji put sam ga video u bolnici, na dan kad su mu uradili biopsiju glave. Čak smo se i tada šalili, govoreći: 'Koliku smo ti burgiju uvalili u glavu', nadali smo se dobrim nalazima, a on i u tom momentu, u takvom stanju, zove nekoga na telefon, u nekoj opštini, ne znam kojoj, i govori: 'Slušaj šta ti pevač kaže...'. On dakle, iz bolnice traži da se nekom njegovom prijatelju, povratniku vrati stan. Duša moja. Njegov sin Dario je isti on. Ista lepota, isti izraz lica, malo je viši od njega... Završio je škole, njemu je i dalje Hajro Bašić vozač, kao što je bio Pimpeku. Nije on bio plaćeni vozač, već ga je obožavao. Hajru sam preko Pimpeka zavolio strašno, i onda njega zovem i pitam kako je Dario. I danas, dakle, postoji briga, ta prijateljska, zbog enormne ljubavi koju smo svi imali za Dadana".
Od Hajre je Boša saznao i da je Davorin zauvek napustio ovaj svet.
"U Trstu sam bio i spremao se ponovo da dođem u Sarajevo. Noć pre smrti, Hajro referiše - Bogdane, dobro je, sve je uredu, pojeo je, kaže mi, po' kile pasulja i kilo sladoleda. E, to je zadnje što je jeo. I sutradan me zove i kaže mi tužnu vest".
Pre nekoliko godina i sam Boša rastužio je mnoge, kad se medijima proširila vest da mu zdravlje nije najbolje. Tokom poslednje godine rada u Turskoj, usred priprema za Evropsko prvenstvo 2010, saznao je da je bolestan, a odmah zatim je otišao na operaciju. Na kraju, u duhu vrhunskog sportiste, reprezentaciju Turske je vodio pod hemioterapijom. Tanjević je danas dobro, osluškuje svoj organizam i s optimizmom provodi kontrole. Kad ga pitaju kako se zove njegova bolest, on kaže:
"Moja bolest se zove tuga".
"Ma teško je kazati srećan, srećan sam naravno što još hodam, ovo je već dug život... drugo, kad čovek ima familiju koju voli i koja ga voli, kad ima ljubav večnu. Sve mi se desilo kako sam želeo. Prema tome, moraš kazat' da si srećan, iako je to preterano, ali sam zadovoljan više od svega. Osim toga, ne znam kako bi mi bolje život i mogao proći, u nečemu što sam voleo, s onim koje sam najviše voleo, nisam srećan što nemam sreće da sam i dalje s onima koji su otišli. To kvari sve..."
"Jeste, od čemera sam je dobio. Nemoj misliti da je Pimpek od nečega drugog umro. To je ono što Sidran najbolje u svojoj zbirci 'Morija' formuliše kad kaže kako u Sarajevu danas umiru ljudi koji misle da su preživeli rat. Sve te kancerogene ćelije u nama postoje, svi ih nose sa sobom, pitanje je kad će se razbuditi. To je, ja mislim, čista posledica te patnje, nagomilane, četiri godine, ali razočaranje je najveće, izdaja, svi smo izdali jedni druge, sve ono u šta smo se kleli: u ljubav, bratstvo... sve je odjednom izašlo u drugom svetlu. I ne mogu svi to da podnesu, za to treba biti dovoljno dobro čvrst, da se podnese tolika tuga, čemer, razočarenje, i tolika izdaja", otvoreno je rekao Tanjević.
"I dalje pušim, nisam prestao ni kad sam zviznuo na operaciju. Kad me video onaj moj onkolog, kaže: 'Vi pušite?', Odgovorim: 'Pušim'. Šta ću, nije od cigarete, znam od čega mi je".
Kurir.rs/Azra/Foto: Printscreen, Nebojša Mandić