Srpski oslobodilački pokret Otadžbine, tajna organizacija naših ljudi u Sjedinjenim Državama stvorena je sa osnovnim ciljem - svrgavanje komunističke vlasti i ubistvo Josipa Broza Tita.
Čuvenom Nikoli Kavaji pridružio se pop Stoiljko Kajević, a bili su bliski i sa Boškom Radonjićem. San o prevratu u Jugoslaviji toliko se brzo raspršio, da to nisu ni znali. Američki FBI ubrzo je saznao za njih, i stavljeni su pod lupu i neprestane mere praćenja. Posle izvesnog vremena, američa policija rešila je da se pojavi pred njihovim očima.
Kada je FBI u samom centru Njujorka na spektakularan način uhapsio pravoslavnog sveštenika Stoiljka Kajevića, bio je to pravi šok. Za neke, zato što su znali da je on bio izašao iz aktivnosti za koje su ga teretili, a za druge zato što sa tim aktivnostima nisu ni bili upoznati.
Ovo je priča o Stojiljku Kajeviću. O tome kako je od oltara stigao do zatvorske ćelije, kako je krst zamenio pištoljem, i o čitavom jednom svetu koji je bio na naličju mira i blagostanja koji su vladali Jugoslavijom.
Otac dr Stojiljko Kajević, poznat kao pop Kajević, proveo je sedam godina po američkim zatvorima, od čega dve trećine u čuvenom „Levenvortu“, u Kanzasu, u blizini parohije u kojoj je pre toga služio Bogu.
- Postoje 4 zgrade i sve su u dijagonali. Prva je A tu su zveri, B takođe. U centru je kupola kao kad vidite Senat. Zidovi su visoki oko 30m. Na zidovima može da ide džip. Gore su kule gde stoje policajci, na 50m. To zauzima oko 1km u dužinu. Tu niko za sto godina nije imao šanse da sanja da pobegne.
U centru zatvora je mala zgrada dvospratna to je pre bio zatvor, tu su vešali ranije, i tu vešala i dalje stoje, a tu su sada ćelije po kazni. Zatvor unutar zatvora, priča Kajević.
Ali, kako je Kajević uopšte dospeo u zatvor visoke bezbednosti, i zašto? Kako je, zapravo, sve počelo?
- Na dan svetog Arhangela Gavrila, dolazi cela skopska Crna Gora. Tu sam držao propoved. Govorio sam da je reč Božija trajnija nego ljudska, da ono što se piše po knjigama da je religija opijum za ljude, da to nije istina, nego da su sve politčke struje opijum, podigao sam jevanđelje i rekao da istina da zavlada svetom. Govor se dotiče aktuelne situacije, a ne samo molitve i religijskih tema. Podiže Jevanđelje, ljudi posvećeno slušaju. I te iste noći su me pokupili, kaže.
Pravo iz manastira, Kajević je odveden na informativni razgovor u policiju (ne znam je l’ to UDBA ili šta je...), gde je shvatio da je neko dojavio da je prethodne večeri na slavi govorio protiv države.
- Kaže šta ste pričali, ja kažem držao sam propoved. I puste oni slušam, veliki je bio aparat za slušanje. Ja se nasmejem. Kaže, je l vama interesantno. Reko jeste, da čujem svoj glas. Kaže je l’ znate da možete da odete u zatvor, to je poziv protiv naroda i države. Propovedam jevanđelje, kaže voli i neprijatelja svoga. Kaže jesmo mi vaši neprijatelji, kažem, to ne znam. Nije bilo pretnji, samo su mi rekli pazite šta govorite, priča Kajević.
Od tog trenutka, postaje mu jasno da je zauvek obeležen kao antidržavni element. Kroz razgovore sa bratom i prijateljima, on shvata da je jedini način da nastavi da širi ideje u koje veruje, da zauvek ode iz zemlje. To je, međutim, u to vreme bilo moguće ostvariti samo ilegalnim putem.
Posle niza peripetija, preko Italije, Nice i Dižona, pop Kajević njegov brat domogli su se Pariza, odakle se Kajević ubrzo otisnuo put Sjedinjenih Američkih Država, tačnije – Njujorka.
U međuvremenu Kajević dospeva iza zatvorskih zidina, i ubrzo počinje da uviđa gde se obreo. Sve je počelo 1978, kada je njegova grupa SOPO (Srpski oslobodilački pokret „Otadžbina“) pohapšena, jer su imali izvršili napade eksplozivom na šest YU diplomatskih centara – Vašington ambasada, ambasada u Otavi, Konzulati u Torontu, u Čikagu, u San Francisku i u Pitsburgu.
Dok je bio pod istragom, pop Kajević je „ležao“ u Federalnom istražnom zatvoru u Čikagu, 18 meseci. Nikola Kavaja je u to vreme izveo čuvenu otmicu aviona sa 150 putnika, tražeći da policija oslobodi popa. Odbivši u telefonskom razgovoru da „bude oslobođen“, uz molbu da Kavaja pusti putnike, Kajević je saborcu praktično spasao život. Iz Čikaga, „sveštenik-terorista“ prebačen je u zatvor-tvrđavu „Levenvort“, iz kog niko nikada nije pobegao.
U Čikagu su ga prijatelji upozorili da u „Levenvortu“ ne kaže da je osuđen na manje od 25 godina, jer će ga zaklati.
Tu je proveo nepunih pet godina
- Tamo ubistvo, kaže, ubije vas čovek ako nema nikoga za dva kartona cigareta, dobiće 5 godina, a on ima dvesta godina, ništa. Video sam najmanje 20 ubistava godišnje. Ne možete da učinite ništa da ih sprečite, jer ste onda gotovi. Ne reaguju ni zatvorski policajci. Samo kad se sve završi pošalju momke da operu krv i uklone leševe, uz reči: „Sklonite ovo đubre“. Za njih je to jedan kriminalac manje. Za mene kao čoveka i sveštenika bio je to ne samo šok, već i veliki izazov koliko ću ostati snažan u veri. Posle svega, mogu da kažem da mi je Bog pomogao da izađem živ i ostanem normalan - kaže Kajević.
U zatvoru Levenvort, Stoiljko Kajević počinje da uviđa da su sukobi i ubistva zatvorska svakodnevnica.
- Dva mladića, oni žive u posebnim ćelijama. Jedan treba da ide kući, odležao je 20god za pljačku banaka. Završio kurseve za kompjuetere. Pustio muziku ovaj da ugasi, rekao reči ružne. Taj mali oko 165cm, ovda drugi ogroman. Idemo na ručak u trpezariju, nije bio red, ima 1200 sedišta. I odjednom ovaj dečko koga znamo ide ispred nas, koji treba da ide kući. A Ljuba kaže levo, levo, i ovaj mali izvadi nož, ovoliki nož i zabije mu u leđa. On proba a trči i padne ispred nas. Onaj pokuša da trči padne ispred nas. Omdha čujete uzbuna svira, pijavi se upravnik zatvora, pokupite ovo đubre, prijatna večera.
To je strašno, to mislite može i meni da se desi Zato mi je onaj rekao da ne kažem da sam manje od 20 god.
Ima velika bioskopska sala, gde može da stane 500 ljudi. Bugarin. Pevao je Vili Nelson i još nekoliko. Odjendom čujete zveckanje noževa, uzvik ljudi, klanica. Onda se upale svetla, kažu da je bilo 5-6 mrtvih, svedoči Kajević o užasima zatvora.
Surovost ozloglašenog Levenvorta i njegovih zatvorenika iz dana u dan postaje sve jasnija Kajeviću koji polako počinje da shvata kakvim je kriminalcima okružen.
Sa iskustvima iza sebe, ali i reputacijom sposobnog i spretnog čoveka, pop Kajević je bio dobro potkovan za podle i neočekivane spletke unutar zatvorskih zidina Levenvorta.
- Oni vam daju cigarete tamo jeftine, vrlo grozne, a ako hoćete da kupite u kantini, plata vam je 20 dolara za mesec, a mogu i da vam šalju, i ja onda kupujem Marlboro. Jedan crnac za glavu viši od mene, rev me zove, to je pope, zajedno čistimo klozete.
Pop i crnac čiste, pričaju, u okej su odnosima. Zastanu da omdore, pop vadi paklu Marlbora, nudi crnca koji uzima, pop prilepi i njemu i sebi, puše dmaraju, pričaju.
Jednoga dana idem na pregled i kaže lekar pritisak je otišao gore, iako trčite, od stresa i to. Pita me je l pušim, kažem da, kaže prekinite. U redu.
Crnac prilazi popu, traži cigaretu, ali pop kaže da nema više, da je prestao da puši. Crnac je besan, ne veruje mu, optužuje ga za rasizam, preti mu, odlazi.
Pop gleda za njim, nije baš da se nije zabrinuo, crnac je grmalj.
Posle neki dan kaže, to ujutro se viđamo. Ja kažem nemam više, on počeo ti meni ne daš jer sam crnac, ti si rasista, počeo da preti crnac, ja ništa.
Kajević odlučuje da se poveri svom prijatelju i da od njega zatraži savet.
Kaže ne brini, ja ću da sredim to. Sutradan dođe crnac i kaže, rev, jeste ubili nekoga? Kažem 16, ti si 17ti. A Ljuba mu rekao, on te prstom likvidira, ne treba mu nož. On se čovek uplašio. Posle kad god nailazim ja, on 2-3 stope oko mene, priča Kajević.
U pokušajima da se izbegnu sukobi i nade u skori izlazak, zatvorski dani teku.
- Najteža su prva tri meseca, znojite se, ne znate kako ćete biti, nadate se. Pomogne vam nada i vera u boga. Verovao sam ako nisam napravio veliki greh, a nisam, verovao sam izaći ću, još sam mlad, u 41 god sam upao u zatvor, dobio 12 god. Možda će biti manje, i tako to. Razmišljte znate ne samo što sam sebe povredio nego nanosite bol porodici, prijateljima, crkvi. Jednostavno naviknete i izdržite to. Drže vas nada i vera, kaže Kajević.
Prolaze meseci, pa i godine. Bugarin Ljuba, koji mu je bio jedini prijatelj biva premešten, a pop Stojiljko Kajević ostaje sam, bez prijatelja, okružen novim ljudima među kojima je bilo mnoštvo onih koji su samo gledali kako da izazovu kavgu.
- To je bila moja peta godina tamo. Bugarin je otišao, premešten je, došli su novi ljudi – donose drogu, puše marihuanu. Jedan pored mene polu-indijanac, pita što ti ne pušiš. Ti pušiš, ja ne pušim, to je moja stvar. Kaže tvoj rečnik nije kao naš, ti si mi dosadan. Kaže nervozan sam, ti moraš da ideš odatle. Ja čekam premeštaj. Ako kažeš da ti je život ugrožen, odmah u izolaciju, dok ti nađu mesto, a meni je izolacije do ovde. Bio sam nekoliko puta po 7-8 nedelja, Kad god neko kidnapuje avion, nas u izolaciju.Ja kažem, neću da se premeštam. Čekam svaki dan premeštaj.
Dole gledamo TV do 20:45 ja sam na 4. spratu, 5. spratova ogromna zgrada. I naiđe mladić, plav koga sam znao koji je doživotno. Radio je kao dečak kod onog Mensona. Pisao je pesme, čitao mi pesme, uvek držao šolju sa čajem. Samo prođe pored mene i kaže rev, večeras će te ubiti i prođe. Tamo je strašno, ako kažete nekome, onda vas nađu i onda vas. Ja ne znam šat da radim, još 10min, i moramo da idemo.
U 5 do 9 se otvaraju vrata i idete u ćelije Ja se penjem gore. Moja ćelija je bila pretposlednja. Ja odem tamo, a onaj što je rekao da sam mu dosadan, lei na krevetu i puši. Tu je mala ograda ali je žica do tavana. Tad smo svi nosili spec cipele kao vojničke. To su bile vojničke uniforme koje su prestarele i dale su nama, priča pop Kajević.
Pop stiže do svoje ćelije koja je zatvorena. U ćeiji vidi polu-indijanca koji leži na krevetu i puši. Pop stoji i čeka da stražar pritisne dugme za otvaranje ćelija. U jednom treutku primeti polu-Indijanca napadača kako se penje uz stepenice i skreće na njegov sprat, ide ka njemu. Pop munjevito razmišlja, shvata da je to verovatno taj koji je poslat da ga ubije. Kako polu-indijanac napadač prolazi, tako pop odskoči nogama unazad, držeći se za žicu/rešetke i udari ga obema nogama u leđa, ovaj padne koliko je dugačak, ispadne mu veliki nož.
Stražari prilaze, hvataju popa, podižu nož, prilaze ovome koji leži. Ovaj iz ćelije je ustao, gleda kroz žicu/rešetke šta se dešava besan što plan nije uspeo.
Posle toga je proveo 8 nedelja saslušanja svaki dan.
- Mene optužuju da je taj nožbio kod mene. Ja kažem imate otiske, imate nauku, ustanovite I nađeno je da je on. Posle tri nedelje sam premešten, kaže Kajević.
Kao ni većina zatvorenika Levnvorta, ni same zatvorske vlasti nisu u potpunosti znale sa kako spretnim i hrabrim čovekom imaju posla. Sedam godina posle spektakularnog hapšenja, pop Stojiljko Kajević neočekivano je pušten iz zatvora.
- Moji niko ne zna da izlazim. Uzmem bus od Čikaga i pošto sam imao sto dolara uzimam taksi i idem u kuću moga brata. Taksista kaže 30 dolara i ostavi me ispred kuće, a kafana gde smo imali poslednji sastanak, par metara dalja. On me vozi tamo. To je 11 i 30 noću. On me odvede tamo, ja uđem, naručim dupli konjak i konobar me prepozna, Kaže, father it’s you. Na kuću, ja kažem ne, pijem ja i piješ ti. Ja popijem dupli konjak iodem kući, moj brat sa posla, moj otac imao zdravo srce, a moj majka, da nisu bile moje molitve, ko zna kada bi ti izašao. Pa možda je u pravu. Ako verujete bez sumnje, Bog će vam pomoći. To je po volji božijoj, možda je bolje da je to bilo to, nego da je neko učinio neka ubistva, ne bih mogao da živim od savesti, zaključuje pop Kajević.
(Kurir.rs/TV Prva)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: