ŠOKANTNA ISPOVEST STUDENTKINJE KOJA JE SLUČAJNO IZMAKLA KANDŽAMA MAKROA: Otišla sam na beogradski splav, zavodljvo zaplesala, dok me neko nije ZGRABIO ZA RUKU! Od tada se dan danas okrećem da vidim da li me neko prati...
Srbiju trese afera elitne prostitucije posle hapšenja makroa Šapčanina Mihajla Maksimovića, kojeg su razotkrile devojke koje su radile za njega, a među kojima su, kako se piše, bile pevačice, glumice, voditeljke, devojke iz sveta mode...
Mihailo Maksimović uhapšen je zajedno sa svojim bratom krajem februara na aerodromu "Nikola Tesla", a tada su zaplenjeni laptopovi i sveske sa podacima devojaka koje su podvodili.
Navodno je jedna studentkinja, koja nije mogla da trpi torturu odlučila da progovori i raskrinka Maksimovića policiji. Ona nije imala tu sreću kao jedna Novljanka koja je došla u Beograd da studira.
Z. P. (25) javila se našoj redakciji i ispričala kako ju je jedna policajka spasla kandži makroa.
"Došla sam iz malog primorskog grada na studije u velelepni Beograd. Od malena sam maštala da upišem fakultet i tako dođem u glavni grad, gde se dešava svet. Roditelji su mi obećali da će mi pomoći samo ako upiše faks na budžet. Mojoj sreći nije bilo kraja kad sam svoje ime ugledala visoko iznad crte. Dobila sam posle i dom, tako da su mi moji mogli slati novca taman da skromno preživim. Ispočetka sam samo znala za predavanja, učenje, ali malo po malo, krenula sam i da izlazim noću. Našla sam dečka, i toliko sam se zaljubila da sam se sva posvetila njemu. On je bio moj centar života. Zaboravila sam drugove sa fakulteta, zaboravila i gde mi se nalazi fakultet. Napustila studentski dom, sve udarajući se u dupe. On je imao svoj stan, kola, bio je sportista, pet godina stariji od mene, bilo mu vreme da se ženi i ja sam mislila da u meni vidi majku svoje dece. Ne leži vraže, zasitio se on mene, posle dve godine. Samo je došao i rekao ja tebe više ne volim, ostani u stanu dok se ne snađeš, mesec-pa može i dva, a onda ključ ostavi u sandučetu. Nisam verovala šta mi je rekao, pogledala sam u kalendar, možda je 1. april. Kakva šala, decembar zagazio duboko, čak nam je bila uplaćen i doček Nove godine. Mislim, njemu je bila uplaćen i nekoj, meni nije. Naravno da sam isti dan pokupila svoje stvari. Iako me je molio da ponesem bunde, haljine, cipele, tašne koje mi je kupio, nije mi palo na pamet. Eto mu pa nek tu neku obuče od glave do pete. Nisam znala gde ću, kuda ću.
Mesecima sam bila u depresiji. Bleda, ispijena, umorna, bez volje za život kao zombi sam išla na predavanja. Nisam imala para pa sam znala da jedem jedan proklijao krompir po nekoliko dana. Moj očaj i nesmisao ocrtavao se u svakom mom pokretu. Sigurno je tako jer posle pola godine društvo više nije moglo da me gleda takvu. Samo su mi rekli da se spremim i da dolaze po mene. Vikend je i idu na splav i super ćemo se provesti. Samo mi žene, bez muškaraca.
Toliko su bili uporni da mi je samo ostalo da izvučem usku crnu haljinu, dvanaestice, i našminkam se. Oduvek su se muškarci okretali za mnom, pa sam svesna svog izgleda, ali nikada ja nisam mislila da sam nešto lepa. Ovaj put sam se našminkala mnogo jače, da bih valjda sakrila svoju tugu i nemoć. To je to što makroi vide odlično. Kao zver koji na kilometre namiriše krv, tako oni čim kročite namirišu vašu nemoć, tugu, iscrpljenost, razočaranost...
Otišli smo na popularan beogradski splav, bio je pun puncat. Krcato sve, ali nekako smo se provukli, našli sto, naručili piće i odmah sam krenula da đuskam. Uvek sam volila da plešem, znala sam i da dobro plešem. Malo me je piće odmah uhvatilo, pa ništa nisam jela celi dan. Smeškala sam se, usiljeno, a to im je bio izgleda signal da sam idealan plen. Stiglo je piće od mladića blizu našeg stola, mahnuli smo i zahvalili. Stiže još jedno, mi se zahvaljujemo, ali ja ne uzimam. Ne mogu više, ne smem. Jedan od njih nam prilazi, pleše pored mene. Nastavljam da plešem. On je sve bliži meni, sad nam se i kukovi dotiču, nudi mi svoje piće. Smeškam se. Nešto mi šapuće na uho, ne razumem šta, ali klimam glavom. Primetila sam da jedna moja drugarica priča sa nekom ženom, i da gledaju u mene. Ništa ne razumem, ali osećam da me momak sve više vuče ka njihovom stolu. Smeška se, sve vreme nešto priča. Šta može da mi se desi, mislim, ako i stanem s njima malo. Naručili su mi piće, pitaju ko sam, odakle, šta studiram... Dovikujemo se, pa jedan odmah predlaže da odemo na neko mirnije mesto da se možemo lepo ispričati. Branim se da sam sa koleginicama i da ne mogu da ih ostavim, a onda sam osetila njegovu ruku oko mogla lakta. Ruka mu je bila znojava, hrapava, snažna... Smeška se i obećava da će me odvesti kući. Da se ničega ne bojim. Skoro sam i pristala, kad se iza mene pojavila drugarica i rekla mi da hitno mora da priča sa mnom i to odmah. Da ne može da čeka, da joj je frka u kući. Izvinim se momcima, kažem im da mi drugarica ima problem, da idem da vidim šta je i da ću se vratiti. Nije im bilo baš drago, hteo je jedan da pođe sa mnom, ako mi zatreba nešto, ali drugarica nije dozvolila ni korak da napravi.
"Nemaš ti šta sa mojim problemima", viknula je u trenutku kada se iznenada muzika zaustavila. Čuo ju je celi spav, pa su momci ustuknuli. Haos je nastao kada me je ispred splava čekala neka devojka. Bila je nekako grubog lica, šminka joj je bila jednostavna, kosa vezana u pletenicu...
"Devojko, mislim da ne treba da ideš sa onom čovekom. On je nama poznat odavno. Pratimo ga, znamo čime se bavi. Idi kući odmah sad i ne vraćaj se na splav. Nadam se da mu nisi dala broj telefona", sve je rekla u jednom dahu.
"Ne razumem vas", čak sam bila i uvređena ko je ova žena da mi se ovako obraća.
"Gledam te celo veče, lepa si, plešeš lepo... Oni vole takve. On radi za makroa i zna kako da izabere najranjiviju u društvu, a onda nema spasa", pojasnila je, a ja sam se sledila u trenu.
"Znaju i da sipaju nešto u piće i ne možeš da se odbraniš. Beži odmah odavde. I nikada ne daj ime i prezime, broj telefona ubuduće niti piće", rekla je i kao čekala da ja odem pa da se ona vrati.
U glavi mi je brujalo, jedva sam se držala na nogama, drugarice su mi iznele jaknu i torbu i uletele smo u taksi kao da nas neko juri. Danima posle toga sam se osvrtala iza sebe da me možda neko ne prati. Nisam bila sigurna da li sam im rekla sve tačne podatke... Kad se setim, ništa mi nije bilo jasno te večeri.
Kada sam posle nekoliko dana pričala sa drugaricom o toj večeri, pitala sam je ko je ta žena i da li je realno da je istina ono što mi je ispričala tačno.
"Sledila sam se kada me je zaustavila ispred WC i pitala da li te dobro poznajem. Pokazala mi je značku i rekla da izađemo napolje, ali da momcima ništa ne govorim. Ona je policajka. Rekla mi je da su te odmah markirali čim si ušla", nisam verovala da sam imala toliko sreće.
Kurir.rs/PDV/Foto: Profimedia