Pozorišna glumica Branka Šelić, koja u "Šifri Despot" igra ženu koja pokušava da očuva porodicu, o liku koji tumači, Rumenki, kaže:
"Provukla sam svoje vaspitanje, koje je bazirano na idealističkim životnim principima. To, naravno, nije dobitna kombinacija za opstanak, ali pitanje je šta od života očekujete i sa čim možete da živite, koji je vaš lični kapacitet. Tu naivnost i veru u čoveka, u sve ljude, sam utkala u lik Rumenke i njeno poimanje sveta u kojem se takva kakva jeste ne snalazi baš najbolje, ali opstaje zahvaljujući ljubavi prema porodici i bližnjima. Ne ruši oko sebe, zarad opstanka, već traži ono najbolje u čoveku preko puta sebe. To Rumenku dovodi kako u smešne tako i u tužne situacije tragikomične nesnalažljivosti."
Sa druge strane, ona iskreno i ogoljeno priča o životu glumaca u pozorištu, van njega i koliko je teško u ovim vremenima baviti se umetnošću, a imati pristojan i normalan život.
"Ako dođete u grad u kojem niste stekli stan od roditelja, ili nekim nasledstvom ili udajom, ženidbom, kako god, nevezano za sopstvenu zaradu, već krećete da se kućite od nule, a živite od pozorišta, vi, da bi plaćali kiriju ili da bi ušli u kredit kako bi stekli krov nad glavom i kao jedini roditelj, sami školovali dete, nalazite se takoreći pred skoro nemogućon misijom. Izuzetno volim da radim svoj posao i stvarno ga radim iz potrebe, ali glumac samo od pozorišta ne može da stekne krov nad glavom sam svojim radom, makar igrao 36 predstava mesečno, koliko sam svojevremeno igrala (pre podne za decu, uveče za odrasle, a između probe). Čak ni tad, to jednostavno nije moguće, ne kod nas u Beogradu. Da ne govorim, kako glumac u pozorištu ne bi trebalo da radi kao na traci jer taj posao nije tako sazdan. Glumac vremenom, iskustvom i zanatom, brzo stiže do rezultata i emocija u poslu, ali mu dugo vremena treba da se spusti sa njih, i to je takav proces, oduvek, to je fiziološki proces, ljudski. U pozorištu sam dugo i preintenzivno sam i predugo u njemu radila. Imam iza sebe sigurno preko sedamdesetak pozorišnih naslova pa ako to pomnožite sa brojem odigranih predstava, plus putovanja, turneje, to je ozbiljna suma, nekom za jedan, nekom za tri života", kaže glumica.
Ona ističe da u Beogradu živi 23 godine i da se oseća ostvareno u svom poslu, zadovoljno i da joj je rad priznat, ali da je realnost takva da se i dalje bori.
"I dalje se borim za elementarno, za svoj sigurni krov nad glavom, kreditom, i samo se nadam zdravlju da u tome i uspem. Nisam nezadovoljna i nezahvalna, svesna sam siromaštva oko sebe, svesna sam i kako je zdravlje zaista najvažnije. Svoju šansu vidim u borbi za uloge putem kastinga u serijama i filmovima, ili dobijanjem na poverenje reditelja, koji smatraju neku ulogu da je za mene, radeći naravno paralelno svoj posao u matičnoj kući u pozorištu Atelje 212. Ne libim se odlazaka na kasting, to radim godinama. Išla sam i na kasting za jednu reklamu, da glumim voće, dobila sam ulogu pomorandže, nemam s tim problem, i to je moj posao, bilo je zabavno, to mi je možda jedna od mojih najšašavijih uloga dosad. Imam snimke i raduju me. Pobedila sam sebe na više nivoa."
Kurir.rs/Blic/Foto: Dragana Udovičić