Često se u medijima može naići na navodno pismo Sijetla, poglavice indijanskog plemena Sukvamiša, koje je 1854. godine poslao izvesnom Ajzaku Stivensu, guverneru vašingtonske teritorije.
Iako se tekst već godinama objavljuje u medijima i na društvenim mrežama širom sveta, u američkim arhivama ne postoje dokazi o postojanju takvog dokumenta.
Naime, navodno pismo se često šeruje povodom obeležavanja Dana zemlje zbog svoje sadržine, ali je utvrđeno da je tekst u stvari napisan kao deo scenarija za ekološki TV film "Home" iz 1972. godine.
Tu verziju priče je napisao Ted Peri, dok je tekst naknadno dodatno izmenio i producent filma Džon Stivens.
Tako se može zaključiti da poglavica Sijetl nikada nije rekao "Zemlja je naša majka", niti "Video sam po preriji hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg vatrenog konja", s obzirom na to da je on živeo na severozapadu Pacifika i da nikada, primera radi, nije video bizona.
U suštini, pismo (ili govor) koji u današnjem obliku kruži medijima, u stvarnosti nema nikakve veze sa pomenutim poglavicom.
Iako poglavica Sijetl jeste 1855. godine pred tadašnjim guvernerom Vašingtona govorio tokom sastanka o primopredaji zemljišta - njegove stvarne reči nemaju nikakve veze sa "pismom" ili govorom o kojem se piše danas.
Ono što je sigurno je i to da "pismo" nikada nije postojalo, niti je upućeno predsedniku SAD-a.
Kako biste imali uvid u tekst koji često unosi pometnju u medijima, prenosimo njegovu sadržinu, uz napomenu da to nisu reči poglavice Sijetla:
"Kako možete da kupite ili prodate nebo, toplotu tla? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i svetlucanje vode, kako ih vi možete kupiti od nas? Svaki deo Zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka peščana obala, svaka magla u tamnoj šumi, sveti su u pamćenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanje na crvenog čoveka. Mrtvi belci zaboravljaju zavičaj svog rođenja kad pođu u šetnju među zvezdama. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju ovu lepu Zemlju jer je ona majka crvenog čoveka. Mi smo deo Zemlje i ona je deo nas.
Mirisno cveće, jelen, konj, veliki orao, svi su oni naša braća. Stenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplota tela ponija i čovek – svi pripadaju istoj porodici. Tako, kad Veliki poglavica iz Vašingtona vest naređenje da želi da kupi našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje vest da će nam sačuvati mesto tako da ćemo moći da živimo udobno i samostalno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca.
Mi ćemo razmotriti vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti tako lako. Jer ta je zemlja sveta za nas. Ako vam prodamo zemlju, morate da se setite da je ono sveto i morate učiti svoju decu da je ono sveto i da svaki odsjaj u bistroj vodi jezera priča dogodovštine i sećanja moga naroda.
Znamo da beli čovek ne razume naš način života. Jedan komad zemlje njemu je isti kao i drugi jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov rod nego njegov neprijatelj i, kad je pokori, on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima Zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih otaca i zemlja koja mu rađa decu zaboravljeni su. Njegov apetit progutaće Zemlju i ostaviti samo pustoš.
Buka samo vređa naše uši. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom.
Ako vam prodamo našu zemlju, morate se setiti da je vazduh za nas skupocen, da vazduh deli svoj duh s celokupnim životom koji podržava. Vetar koji je mom dedi dao prvi dah prihvatiće i njegov poslednji uzdah. I ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju.
Razmotrićemo, dakle, vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako je prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek mora da se odnosi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći.
Video sam hiljade raspadnutih bizona u preriji koje je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz jurećeg voza. Ja sam divljak i ne razumem kako zadimljeni gvozdeni konj može da bude važniji nego bizon. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god se dogodilo životinjama, ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve su stvari povezane. Morate da nauče svoju decu da je zemlja pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova.
Da bi vaša deca poštovala Zemlju, recite joj da je Zemlja s nama u srodstvu. Šta god snađe nju, snaći će i sinove Zemlje. Ako čovek pljuje na tlo, pljuje na sebe samoga. Mi to znamo: Zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada Zemlji. Mi to znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje porodicu.
Čovek nije istkao tkanje života; on je samo jedna njegova nit. Šta god čini tkanju, čini i sebi samome. Mi ipak možemo da budemo braća. Znamo jednu stvar koju će beli čovek jednog dana da otkrije – naš Bog je isti Bog. Vi sad možete misliti da ga vi imate, kao što želite da imate našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost jednaka je za crvenog i belog čoveka.
Zaprljajte svoj krevet i jedne noći ugušićete se u sopstvenom smeću. Ali u svojoj propasti svetlećete sjajno, gonjeni snagom Boga koji vas je doneo na ovu zemlju. Sudbina je za nas tajna jer ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, skriveni uglovi šume zagušeni od mirisa gomile ljudi, a pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gde je šumarak? Nestao je. Gde je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.
Kurir.rs Foto: Twitter/Printscreen