Kočane, selo u opštini Doljevac. Mesto sa nešto više od 1.000 stanovnika koje pored svakodnevnih obaveza, najviše voli da priča - o fudbalu.
A kada se niz čaršiju povede priča o ''bubamari'' i "zelenom tepihu" prva asocijacija na ovo selo u opštini Doljevac je: Zoran Tasić - Tasa.
Kako njegovi meštani vole da kažu, najtalentovaniji igrač na jugu Srbije u bivšoj Jugoslaviji, na terenu je bio prepoznatljiv po odličnom građenju, izrazitoj levici, centaršutu i tome što je ''špartao'' terenom u svim pravcima.
- Kada je on nagazi levom nogom, i zagradi se leđima, ne postoji igrač koji može da mu uzme loptu - kažu o njemu njegovi meštani.
A Zoran Tasić za sebe kaže da je pre svega fudbal voleo i njemu bio predan 100 odsto, ali i profesionalan u svemu. Sa 15 godina otišao je na probu na niški ''Čair'' i tamo ostao do svoje 21. godine. Međutim, kako kaže u prvom timu Nišlija nije se dugo zadržao.
- U Radničkom sam odigrao 30-ak utakmica za prvi tim. U to vreme u Radničkom je bila žestoka konkurencija. Ja sam tada dolazio kao mlad igrač u prvi tim i nisam mogao puno da biram. Iako sam se najbolje snalazio na sredini terena, u Radničkom sam igrao sve, i beka i centarhalfa i polutku. Jer onda kao mlad igrač koji treba da se dokazuje nisi mogao da biraš gde ćeš igrati, jer bilo bitno da igraš - kaže Tasa.
Ne voli puno da priča o sebi, ali novinski isečci koje Tasić čuva kao uspomenu na igračke dane govore da je, iako mlad igrač, u dresu Radničkog uvek bio jedan od najbolje ocenjenih igrača.
U 21. godini rešava da napusti Čair i prelazi u Šumadiju iz Aranđelovca koja je tada igrala Drugu ligu SFRJ. U Aranđelovcu je imao epizodu od deset meseci, a onda odlazi za Makedoniju, u Teteks iz Tetova.
U Makedoniji je bio od 1979. do 1983. godine. Sa Teteksom ulazi u Prvu ligu SFRJ, kao prvi u Drugoj ligi Istok. Tasić je u timu iz Tetova bio jedna od glavnih karika.
- Sa Teteksom smo iz Druge upali u Prvu ligu. Međutim, sa njima nisam igrao Prvu ligu, jer se nismo dogovorili oko ugovora, a ja sam onda te godine otišao u vojsku - objašnjava Tasić.
Ta 1981. bila je Zoranova godina iz snova. Kao jedan od najboljih igrača tadašnje Druge lige SFRJ zapada za oko tadašnjim čelnim ljudima Partizana.
- Tad me je zvao Partizan. Toma Kaloperović je bio trener, on je za mene čuo preko Rašovića i Šoškića. Ali, Partizan je u tom trenutku nudio igračku afirmaciju, a ja to tada nisam shvatao ozbiljno, i to mi je možda bila greška u karijeri - iskren je Tasić.
U Tasinoj privatnoj arhivi novinskih isečaka u kojima i jugoslovenski i strani novinari pišu u hvalospevima o Zoranu, nema onog njemu najdražeg.
- Kao krunu karijere smatram to što sam bio na širem spisku reprezentacije Jugoslavije. Tadašnji selektor Miljan Miljanić je u jednom listu objavio spisak od 40 imena koja prati za SP 1984. u Španiji. Na tom spisku sam bio jedan od petorice drugoligaških igrača. Nažalost, taj isečak iz novina sam negde izgubio.
Ali Tasa je na kraju obukao dres reprezentacije, doduše amaterske i to na samo jednom meču, ali dovoljno da može to ponosno da istakne.
- Bilo je to u Varaždinu, protiv reprezentacije Italije, tada sam imao prilike da igram zajedno sa Sulejmanom Halilovićem, za mene, najboljim igračem s kojim sam ja ikada igrao - objašnjava Tasić.
Talenat bez rada, teškog rada, ne vredi ništa, ističe Tasa. A pored sebe, svog rada i predanosti fudbalu za karijeru kao najzaslužnijeg vidi legendarnog trenera Radničkog, Zorana Čolakovića.
- Čolaković je najzaslužniji za moju karijeru, jer mi je on pružio šansu. On je na neki način moj fudbalski mentor - ističe ponosno Zoran.
Epizodu u Makedoniji završava 1983. godine kada se seli za Švajcarsku, u drugoligaša Grenhen u kome je proveo jednu sezonu, a kasnije odlazi u Solotun gde igra dve i po godine. Kako kaže, golgeterski je bio uspešniji u Švajcarskoj.
- Golovi me i nisu hteli u Jugoslaviji, ali zato sam u Švajcarskoj bio efikasan. Već u prvoj polusezoni sam dao deset golova, sve me je služilo i slobodnjak i duge lopte, baš sve - kaže Tasić.
O njegovim dobrim igrama u Švajcarskoj govore i novinski članci u kojima ga novinari nazivaju ''žestokim'' i proglašavaju nekoliko puta za igrača utakmice. U Švajcarskoj je kako on kaže bilo mnogo lepih trenutaka, najbrojniji su svakako oni, vezani za fudbal. Od svih njih on posebno izdvaja dva.
- Kada sam igrao u Grenhenu, mi smo jednu utakmicu izgubili 4:0 ali svi novinari su mene proglasili igračem utakmice. Takođe, u to vreme poznati švajcarski sudija Rudolf Šojrer mi je u restoranu na jednom ručku poklonio žuti karton sa potpisom. To mi je vrlo draga uspomena.
Iz vremena provedenog po terenima bivše Jugoslavije, u sećanju mu ostaju dve utakmice.
- U Jugoslaviji mi je najupečatljivija utakmica između Teteksa i Slobode Užica, jer se igrala u ambijentu pred 5.000 ljudi, to je bio upečatljiv prizor. Takođe, utakmica koju ne mogu da zaboravim jeste ona između Prištine i Teteksa gde su navijači upali na teren u 90. minutu, i jedva smo izvukli žive glave tada. Ostali smo sakriveni na stadionu do 11 sati uveče - priseća se Zoran Tasić.
U rodni kraj vraća se 1988. gde igra u dresu lokalnog kluba Doljevca. Pored njega, igrao je i za rodno Kočane i srpskoligaša Pukovac. A kako kaže, fudbal bi igrao i danas, samo da nije zdravstvenih problema zbog kojih je i prestao u 60. godini, to jest pre dve godine. Perioda kada je žario i palio terenima svog rodnog kraja najviše se seća po jednoj utakmici.
- Igrao sam za Doljevac, lokalni derbi protiv ekipe Pukovca, za plasman u Zonu. Nama odgovara nerešeno, njima igra samo pobeda. Povedemo 1:0 oni izjednače, sudija bez ikakvog razloga produžava meč 15 minuta, a ja mu kažem produži ti slobodno, taman da damo drugi gol i da idemo kući - priseća se s osmehom ove dogodovštine.
Na kraju naše priče, kada smo posle dugog razgovora izanalizirali igračke dane Zorana Tasića, zanimalo nas je šta je to što ga je odvojilo od ozbiljne evropske karijere.
- Ja sam bio maksimalno profesionalac. Za mene je trening bio praznik. Ali ono što me je sprečilo od ozbiljnije karijere jeste moje nestrpljenje u pojedinim trenucima, kada je ono bilo potrebno - zaključuje Tasa.
Na kraju posle svega, donosimo zaključak da je Tasa mogao više, ali i ovo što je učinio je dovoljno da dobije najveće priznanje koje jedan čovek može da dobije za života. Postao je živa legenda svog kraja. I kad god vas put nanese kroz Tasino rodno Kočane, koga god da sretnete svi će vam sa oduševljenjem pričati o dogovoštinama sa Tasom i njegovim igračkim bravurama.
Da se vratimo na jednu njegovu rečenicu: ''Za mene je trening bio praznik.'' I možda baš zato, što je toliko voleo fudbal, fudbal je njemu vraćao najbolje moguće, i načinio ga živom legendom.
N. Tonić
FOTO: Facebook/Istorija ex-yu fudbala, Nemanja Tonić
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: