OVO SU HEROJI NAPADA 11. SEPTEMBRA: Odbili da se mirno predaju otmičarima i tako sprečili da se avion zabije u Belu kuću ili Kapitol! Evo i kako je izgledala borba DUGA DVA SATA! (VIDEO)
Ovo je priča o putnicima uz dva aviona koji su oteti 11.septembra 2001. godine, a koji su se borili do samog kraja. Njihova borba je sprečila teroriste da ostvare svoj cilj, ali je putnike koštala života.
Američki novinar koji je izveštavao o terorističkom napadu na Njujork otkrio je u svojoj novoj knjizi poslednje trenutke života nedužnih putnika u dva oteta aviona koji su teroristi zabili u zgrade Svetskog trgovinskog centra na Menhetnu, a među njima je bilo heroja odlučnih da ih ne puste da izvrše ovaj krvavi čin.
Svih 37 putnika su seli na svoja mesta i zavezali pojaseve, kad im je rečeno da će poletanje biti odloženo. Dok je avion čekao u redu za pistu na aerodromu “Njuark”, stjuardi su počeli da služe sok putnicima iz prve klase. Među njima su bila i trojica muškaraca iz Saudijske Arabije i jedan iz Libana. Najmanje jedan od njih uneo je sa sobom instrukcije za budući samoubilački napad.
“Molite se da vi i sva vaša braća osvojite, pobedite i pogodite metu bez straha”, stajalo je u ručno ispisanim instrukcijama sa naslovom “Poslednja noć”. “Znajte da će vas u raju nagraditi najslađim stvarima. Nimfe, u najlepšoj odori, vas zovu”.
Ali, misija te grupe muškaraca je već krenula naopako. Njihov vođa Mohamed Ata – lično izabran od strane Osame bin Ladena – obezbedio je da on i njegovih 18 saučesnika rezervišu mesta u četiri američka aviona koja su poletela u međusobnom razmaku od nekoliko minuta. Na taj način bi se obezbedilo da niko na tlu ne bi imao vremena da javi drugim pilotima, a kamoli da ih prati naoružanim borbenim lovcima. To je bila proračunata kalkulacija koja je trebalo da funkcioniše savršeno.
Međutim, let 93 poleteo je 42 minute kasnije. U tom trenutku prvi avion je bio svega četiri minute udaljen od udara u Severnu kulu STC-a. Drugi avion trebao je da se zabije u Južnu kulu 17 minuta kasnije, a u naredne 34 minute treći bi eksplodirao pri udaru u zgradu Pentagona u Vašingtonu.
U trenutku kad su se nalazili iznad Nju Džersija putnici nisu imali pojma da će kašnjenje leta – kao i 46 minuta koliko je trebalo teroristima da pokrenu napad – spasiti stotine života.
Nakon što su stjuardi poslužili doručak sve je bilo normalno. Nije bilo ni pomena o telefonskom pozivu sa fatalnih letova koji je otkrio da su otmičari ušli u kokpit i ubili ili ranili pilote. Nije bilo pomena ni o udaru dva aviona u kule STC-a, niti da je treći avion nestao pre 20 minuta sa radara.
Ali, 62-godišnji službenik “Junajtid erlajnsa” na tlu, u Čikagu, bio je zabrinut zbog mogućnosti novih otmica. Bez ikakve konsultacije s bilo kim, Ed Belinger je počeo da šalje digitalne poruke pilotima kompanije koji su bili u vazduhu, upozoravajući ih da budu oprezni zbog “nasilnih upada u kokpit”.
Ed je znao da svaki kokpit ima sekiru iza sedišta prvog oficira i očekivao je da će piloti iskoristiti to oružje da odbrane putnike u svojim avionima.
Tri minute nakon što je poslao poruku, tačno u 9.26 ujutro, kapetan Džejson Dal sa leta 93 je odgovorio: “Molim vas potvrdite poslednju poruku”. Balinger nije odmah odgovorio jer je bio zauzet sa kontaktiranjem drugih aviona. On se kasnije pitao da li je trebao da uputi oštrije poruke, ili ih je možda trebao poslati ranije.
Dve minute kasnije teroristi su upali u kokpit. Avion je izgubio visinu, a jedan od pilota je uspeo da pozove u pomoć preko radija. Jedan od pilota je sigurno držao rukom dugme za radio mikrofon, jer su kontrolori leta na tlu i drugi piloti na istoj frekvenciji čuli zvuke borbe. Nadležni su shvatili da je u pitanju otmica u toku i plašili su se da je meta nuklearna elektrana, udaljena od trenutne pozicije aviona oko 65 kilometara. Četvorica terorista na letu 93 pratila su maltene iste instrukcije kao i otmičari u ostala tri aviona. Dok su neki napali pilote, drugi su izboli najmanje jednog putnika ili stjuarda, a ostale oterali u zadnji deo letelice.
Tačno u 9.31 putnicima se obratio “kapetan”. “Molim vas sednite na svoja mesta i ostanite na njima. Imamo bombu u avionu. Stoga sedite” – glas je skoro sigurno pripadao otmičaru Zijadu Džarahu (33), jedinom koji je imao pilotsku obuku. Sledećih pola sata rekorder u kokpitu je snimio konverzacije – dva glasa su pripadala Džarahu i njegovom saučesniku, a druga dva su bila sa engleskog govornog područja. Iako nije bilo jasno ko govori, bez sumnje se znalo da otmičari maltretiraju najmanje jednog zarobljenika.
Čuo se i glas žene, verovatno stjuardese, koja je molila otmičare da je ne povrede i počela je da moli za svoj život i plače. Džarah je rekao saučesniku da je odvede iza, nakon čega se ovaj vratio i rekao da je “sve u redu”. Glas žene se više nije čuo. Džarah je zaokrenuo avionom ka Vašingtonu. Kontrolor leta Džon Vert video je ovu naglu promenu na radaru.
Međutim, čak ni tada niko nije obavestio vojsku da je otet i četvrti avion. Kako se situacija razvijala dalje, putnici i posada počeli su da zovu svoje porodice, uglavnom sa “erfona” ugrađenog u sedišta. Ova tehnologija omogućavala je samo osam poziva u isto vreme, zbog čega 20 poziva nije uspelo.
Stjuardesa Sendi Bredšo je pozvala centar aviokompanije za održavanje u San Francisku i rekla im da su otmičari u kokpitu, da imaju nož i da su ubili stjuarda. Putnik Mark Bingam (31) pozvao je svoju majku Elis Hogland i rekao joj da je voli i da su tri muškarca otela avion. Elis je pozvala FBI, potom Marka.
Nije bilo odgovora, pa je ostavila poruku: “Rekla bih da treba da odeš tamo i uradiš sve što možeš da ih savladaš jer su krenuli put za pakao”. Mark nikada nije dobio poruku, ali svi su imali iste misli u glavi. Putnik Džeremi Glik (30) pozvao je svoju ženu Liz i pozdravio se sa njom. Ona ga je obavestila da se jedan avion upravo zabio u Pentagon. Džeremi je ostao miran, ali je ona čula u glasu da je konfuzan. Njegova tašta se obratila njegovoj ženi. "Ohrabri ga", rekla je.
Džeremi je rekao svojoj ženi da se neki putnici okupljaju i da hoće da napadnu otmičare. Pitao ju je da li je to dobra ideja, na šta ga je ona upitala da li imaju puške. "Ne. Imaju samo noževe za buter", našalio se on, ali se ubrzo ponovo uozbiljio. Ja i ostali muškarci smo izglasali odluku. "Mislim da treba to da uradiš. Ti si jak, ti si hrabar. Volim te", odgovorila je Liz.
Trgovac Tod Bimer nije uspeo da pozove svoju ženu pa je pozvao operatera, Lisu Džeferson i rekao joj da je dvoje ljudi na letu povređeno ili mrtvo. Lisa je čula da je stjuard rekao Todu da su to piloti. Lisa se ponudila da pozove njegovu ženu, ali Tod nije želeo da je uznemiri jer je bila trudna sa njihovim trećim detetom. Obavestio je operaterku da se putnici okupljalju. "Mislim da ćemo zaskočiti tipa sa bombom", rekao je on Lisi, dodajući da nemaju mnogo izbora.
U međuvremenu je i putnik Tom Barnet pozvao svoju ženu Dinu i rekao joj da se putnici spremaju za akciju i upozorio da je možda neće moći ponovo pozvati. Stjuardesa Sendi Bredšo je pozvala muža Fila, koji joj je rekao da gleda u sunce. Tako su zaključili da avion leti ka istoku. Fil joj je poručio da ga nazove kad osvoje kokpit. On je znao kako se leti “boingom 757” i mogao je da daje instrukcije.
Tačno u 9.45 Džarah je rekao drugom otmičaru na arapskom da dovede pilota nazad u kokpit, što je značilo da je ovaj možda još živ, ali dalje ga nisu pominjali. Avion je gubio visinu i Džarah je podigao nos, da bi potom porinuo avion na dole. Čulo se kako putnici vrište.
Pet minuta kasnije postalo je jasno da su teroristi osetili da se sprema pobuna. Jedan otmičar je pomenuo da mogu iskoristiti sekiru da zadrže putnike. Nešto pre 10, Tod Bimer je upitao druge putnike da li su spremni – čulo se jer je i dalje pričao sa operaterkom Lisom. "OK, idemo", čula je kako Tod kaže.
Da bi došli do kokpita, udaljenog od zadnjeg dela oko 30 metara, pobunjeni putnici morali su da trče jedan iza drugog između sedišta. Povici su pratili njihov proboj. Otmičari su čuli buku. Jedan od otmičara, koji je bio van kokpita, zatražio je da se skloni unutra. Čula se borba i vriskovi. Džarah je počeo da okreće avion levo-desno kako bi izbacio putnike iz ravnoteže. Borba van kokpita se nastavila.
"U kokpit! U kokpit!", čulo se kako viče jedan putnik. Džarah je rekao saučesniku da drži vrata. Čulo se razbijanje stakla ili tanjira. Teroristi su tada shvatili da ne mogu večno da drže kokopit. Jedan je upitao vođu da li da okončaju stvari.
"Ne. Ne još", rekao je drugi otmičar. "Kad svi oni dođu onda ćemo okončati stvari", rekao je Džarah. Napolju se čulo kako putnici udaraju metalom o metal.
"U kokpit! Ako ne uđemo svi ćemo umreti", povikao je jedan od njih.
Džarah je isprobrao novu taktiku, počeo je da podiže i spušta avion. Potom se na rekorderu u kokpitu čuo snažan zvuk, verovatno udarac u vrata.
"Alah je najveći", povikao je Džarah.
Otmičari i dalje nisu znali da li mogu da drže kokpit dovoljno dugo da ispune svoju samoubilačku misiju. Kad su leteli blizu Džonstauna u Pensilvaniji, Džarah se okrenuo ka rezervnoj opciji – svaki otmičar koji ne dođe do svoje mete treba da obori avion na tlo.
"Da li je to to, hoćemo li oboriti avion?", upitao je jedan otmičar. Odgovor je bio potvrdan. Čulo se kako putnici viču, dok je avion porinut na dole. Dok se zemlja približavala putnici su poslednjim naporom pokušali da uđu u kokpit. Snimljeni podaci otkrivaju da je bilo borbe u poslednjim sekundama. Moguće je i da je jedan putnik dohvatio kontrolne palice pokušavajući da preusmeri avion.
Neko je povikao “ne!”, a potom su poslednji zvukovi bili vriskovi, buka i molitve Alahu. Let 93 se zabio u polje blizu rudnika uglja kod Šenksvila. Od udara je ostao krater dubok 4,5 metara. Svih 33 putnika, sedam članova posade i četvoro otmičara su bili mrtvi, ali niko na tlu nije bio povređen. Jedan agent FBi je opisao da je pad aviona bio poput “noža kroz topao buter”.
Heroji leta 93 nisu uspeli da se spasu. Nikada se nisu vratili svojim porodicama. Ali zahvaljujući njihovoj hrabrosti ne samo što su sprečili teroriste da unište Kapitol ili Belu kuću, već su spasili mnoge živote, preneo je Dejli mejl.
Kurir.rs/Daily mail
Foto: Profimedia