Mauricio Prestieri, bivši bos napuljskog prigradskog naselja Sekondiljiano, bastiona italijanske mafijaške organizacije Kamora, u jednom od svojih intervjua, ispričao je kako je od prvog zarađenog novca od trgovine drogom, odlučio da uradi nešto što niko do tada iz njegove okoline nije uradio. Da leti avionom.
Prestieri, koji je proveo četiri godine u zatvoru, dok nije odlučio da sarađuje sa italijanskom državom, bio je prvi čovek koji je seo u avion u svojoj familiji, ali i u kraju u kojem je živeo. Otišao je na aerodrom Kapodićino, kupio kartu za najdalju destinaciju u zemlji, i odleteo do Torina. Prošetao je nekoliko sati po tom gradu, a potom se vratio nazad u istom danu. Kada je sleteo, cela familija, komšiluk i drugovi, čekali su ga na aerodromu, aplaudirajući mu.
“Osećao sam se se kao Juri Gagarin. Bio sam prvi napolitanac iz Secondiljiana koji je leteo avionom. To je bio moj san, i zahvaljujući onome što me je naučila Kamora, realizovao sam ga”, izjavio je Prestieri, koji je od svog prvog leta, a bilo je to ‘80 i neke, za vrlo kratko vreme napredovao, i u narednih deset godina postao jedan od najačih bosova u Napulju. Inače, osuđen za naručivanje više od trideset ubistava, trgovinu drogom i pranje novca, ovaj kamorista danas je zaštićeni svedok koji sarađuje sa italijanskim sudstvom i policijom, u nadi da će jednom doći i kraj snovima koje ispunjava Kamora..
Prestieri je u svoje vreme bio uzor mladima na periferiji u kojoj je vladao. Međutim, tada su pravila bila drugačija, a mafijaški kodeks je bio kao sveto pismo. Danas su se pravila promenila, a dece ozloglašenih periferija nemaju mnogo izbora, osim da u ovoj kriminalnoj organizaciji, jednoj od najmoćnijih na svetu, vide jedinu moguću alternativu.
Po mišljenju Margerite Dine Ciaći, predsednice Unicef-a italijanske regije Kampanja, poslednjih godina potreba za novim mladim članovima u mafijaškim krugovima je izuzetno porasla. Dok relativne kazne za manja kriminalna dela ne predstavljaju nikakvu prepreku, starosna granica za dečake koji počinju sa prvim kriminalnim radnjama, spustila se na doba između osam i deset godina. Uglavnom su to deca iz Sekondiljiana i drugih siromašnih predgrađa, poput Skampia, Forčela, Rione Traiana ili španskih kvartova, poznatih po dilovanju droge. Deca siromašnih roditelja, deca bez roditelja ili ona čiji su roditelji u zatvoru, zbog okolnosti u kojima se nalaze, takođe su veoma lak plen mafijaških grupa.
U hodnicima podzemlja se nauči mnogo i brzo. Učitelji su veoma pripremljeni, a disciplina je besprekorna. Selekcija je rigorozna i dečaci koji brzo pokažu efikasnost i poverenje, bivaju brzo regrutovani. Ako bi se neko iz porodice određenog deteta pobunio, Kamrra vrlo dobro zna načine kako da uveri roditelje, da za njih više neće biti gladi. Kada je u pitanju strah, emocija koja je kod dece izraženija u odnosu na odrasle, ono dete koje se više plaši od ostalih među prvima dobija na poklon pištolj kalibra 7.65 milimetara. A ono što svako dete mora da prođe, jeste pucanje u svog drugara iz grupe koji na sebi ima pancirku. Posle ovog testa, počinje se sa transportovanjem droge na kratkim relacijama, potom po koja pljačka i sakupljanje reketa, sve do ozbiljnijih kriminalnih radnji.
Italijanski pisac Roberto Saviano poznat po svom betseleru, a kasnije i filmu "Gomrra", a zbog kojeg godinama živi pod zaštitom, nedavno je objavio novu knjigu "La paranza dei bambini/Piranhas”, što bi u bukvalnom prevodu moglo da se prevede kao “pecanje dece”, a u kojoj se ilustruju scene iz stvarnog života napuljskih dečaka. “Le paranze” u kamorističkom žargonu su takođe grupe mladih kriminalaca, a koje formiraju stariji članovi i u koje se mnogo ulaže.
“Knjiga je istinita priča o običnoj deci koja odrastaju na periferiji Napulja i koja imajući za uzor loše primere kao jedine, imaju potrebu da se dokažu. Na žalost, za ovu decu jedini način ka uspehu jeste kriminal ”, kaže pisac Saviano.
Po njegovoj knjizi nastaje i istoimeni film u režiji Klaudia Đenovesia, a koji je na ovogodišnjem filmskom festivalu u Berlinu dobio Srebrnog medveda za scenografiju.
Napulj je mesto kontrasta, najlepše ali i najružnije mesto na svetu. Napulj je takođe grad, koji beleži najveći procenat dece koja nisu završila školu, jedan od najvećih u Evropi. Ovde deca, pre škole radije biraju prečicu ka sopstvenoj afirmaciji, putem kriminala, droge ili nasilja.
Prema jednom istraživanju, italijanskog časopisa Oblò među dve hiljade
učenika osnovnih škola u Napulju, 16 odsto njih misli da Kamora garantuje bogatstvo i sigurnost. Jedan od četiri učenika je odgovorio da bi se obratio ovoj mafijaškoj organizaciji za pomoć, a njih 44 odsto veruje da Kamora uvek pobeđuje.
Zbog ovakvih i sličnih uverenja, dečaci sa ulica ovoga grada, prebrzo prestaju da budu deca.
Angelo C je sa 14 godina već napustio školu, a sa 16 je uhapšen u jednom podrumu u naselju Skampia, sa 200 pripremljenih doza heriona, spremne za prodaju. Njegovi vršnjaci takođe imaju kazne za lakša ili teža kriminalna dela.
A poslednjih godina, hronika sve češće beleži slučajeve pucanja i obračunavanja mladih mafijaških grupa. Često se dešava da u tim obračunima stradaju i nevine žrtve, kao slučaj ubistva sedamnestogodišnjaka Đanija Ćezarana, nedužno stradalog u pucnjavi u kvartu Rione Sanita, ili nedavni slučaj male Noemi, devojčice od četiri godine, koja je ranjena u pucnjavi u jednom baru u centru grada.
Mladi kamoristi su oduvek postojali, samo što su se apetiti i uloge istih vremenom promenile. Pre trideset godina, poznati italijanski novinar Đankarlo Sani, koga je ubila mafija, pisao je o takozvanim “mušicama” ili mladim dečacima koje zapošljava mafija, a koji su obično bili kuriri i lokalni dileri. Oni su bili lako zamenjivi, a oni koji bi se vremenom dokazali uživali bi ogromno poverenje svojih šefova. Napredovalo se po činovima, a da bi postao deo mafijaškog klana, kako navodi bivši kamorista Prestieri, morao si da počiniš određeni broj ubistava.
Danas to nije više tako. Ova deca počinju vrlo rano da pristupaju ozbiljnim kriminalnim radnjama, vrlo lako dolaze do novca i moći, i često se prebrzo osamostaljuju odbacujući pravila svojih nadređenih, formirajući sopstvene bande. Na žalost, često i za kratko vreme, tragično završavaju.
Roberto Saviano kaže da ciljevi ovih mladih kriminalaca nisu preambiciozni. Kriterijumi su sve niži, a cilj je zarada od nekoliko hiljada evra, da bi se kupio motor, skupa odeća, imale najlepše devojke.
“Svaki od ovih klinaca mašta o prvih pet hiljada evra, zbog kojih svesno ide glavom bez obzira u nešto gde povratka nema”, dodaje Saviano.
Napulj, takođe nije jedinstven slučaj gde je kriminal jedina alternativa surove realnosti dece iz siromašnih krajeva. Ovaj fenomen postoji i u zemljama Latinske Amerike, Južne Afrike, u zemljama Evropi, kao što su Albanija ili Bugarska.
Na žalost, tragična realnost cele ove priče je upravo i činjenica da nekoliko
nedelja posle premijere filma u Italiji, mladi protagonista filma, osamnestogodišnji glumac Artem Tkačuk je napadnut od strane grupe maloletnih dečaka, i izboden nožem usred dana dok je šetao gradom.
Na periferiji Napulja se umire sa četrnaest, šesnaest, a sa dvadeset godina se proživelo već mnogo toga, tako da za ove klince više vredi umreti kao legenda u kraju, nego starac koji nikada ništa nije stvorio. Međutim, sećanja na ove mlade legende, veoma brzo izblede.
Kurir.rs/Al Džazira
Foto: Profimedia