Uzbekistansko ministarstvo kulture nedavno je raspisalo međunarodni poziv za novog direktora muzeja koji u svom posedu ima jednu od najvećih zbirki avagardne umetnosti u svetu.
To ne bi bilo posebno interesantno da se ne radi o muzeju koji danas predstavlja pravu riznicu umetnosti koja bi u rukama međunarodnih trgovaca umetničkih dela vredela milione, a da je za sve to zaslužan jedan električar.
Najzanimljivije je što se to pravo umetničko blago nalazi u zabačenom uzbekistanskom gradu Nukusu, gde nema ničega što bi privuklo posetioce, čak ni restorana i to u zgradi koja je najblaže rečeno u jadnom stanju.
Upravo to je privuklo kolumnistkinju britanskog Gardiana Suzan Mur da poseti ovo mesto i napiše članak o izgubljenom Luvru u Uzbekistanu, muzeju koji je sakrivao umetnost koju je Staljin zabranjivao, pošto su u njegovo vreme svi umetnici koji nisu pripadali socijalnom realizmu i koje su nazivali formalistima rizikovali velike kazne.
Suzan Mur piše o Igoru Savickom, bivšem električaru rođenom u bogatoj ruskoj porodici, koji je došao pedesetih godina prošlog veka u zabačeni deo Uzbekistana da bi učestvovao u arheološkom iskopavanju i počeo je da sakuplja lokalne predmete, tekstil i nakit.
Savicki se prihvatio misije spasavanja dela ruskih i uzbekistanskih formalista rizikujući i sopstveni život, pošto su neki od slikara čija je dela sakupljao bili mučeni ili ubijeni, a mnogi su godine proveli po gulazima.
On je znao i po tri dana da vozom putuje za Moskvu da bi obilazio porodice tada nepoželjnih umetnika i da bi sakupio dela koja su oni skrivali po tavanima. Njegov nadimak bio je "prijatelj udovica". Pošto je bio toliko daleko od Moskve (i drugog centra moći uzbekistansog Taškenta), uspeo je da sakupi ogromnu kolekciju disidentske avangardne umetnosti. Na kraju je 1966. osnovao muzej.
Udaljenost ovog regiona mu je omogućila da kupi i izloži slike koje su bile zabranjene pošto vlasti jednostavno nisu ništa znale o njegovim namerama. Ali, kako navodi Mur, iako je ova kolekcija impresivna, Volkov, Kurzin i Lisenko samo su deo te postavke, teško je zamisliti da se ovo mesto može takmičiti sa velikim svetskim kolekcijama.
Kako opisuje, dok prelazite preko bara duž blatnjavih staza prema sumornom trgu na kojem se muzej nalazi čini vam se da je sve napušteno i napola mrtvo.
Ona u svom članku opisuje kako je shvatila da to područje privlači posetioce jedino turizmom katastrofe.
"Aralsko jezero, nekada četvrto po veličini na svetu, nestalo je zbog sovjetskog sistema navodnjavanja i hemikalija koje su u njega upumpavane. Sva riba u jezeru je pomrla, a posetioce dočekuje užasavajući krajolik sa zarđalim brodovima na isušenom dnu jezera koje izgleda kao Mesečeva površina", opisuje autorka i dodaje da vetrovi raznose toksičnu prašinu ovim područjem u kome je zabeležena visoka stopa oboljevanja od kancera i velika smrtnost novorođenčadi.
Uzbekistan se ipak nada da će ukidanjem viza privući turiste u gradove na nekadašnjem Putu svile. Jedinstvena umetnička kolekcija u Nukusu toliko je zabačena da je teško poverovati da će ljubitelji umetnosti masovno pohrliti da je vide, ali ne treba smetnuti s uma da je upravo ta udaljenost od svega jedini razlog zašto je kolekcija uspela da preživi staljinističku eru.
Na kraju svog teksta kolumnistkinja Gardijana se pita da li ovaj jedinstveni muzej može da preživi, kada mesta poput Abu Dabija ili čak američkog Las Vegasa dodaju u svoju ponudu umetničke galerije da bi pokazali svoj kulturni kapital jednostavnim plaćanjem za to.
U Nukusu je upravo sve suprotno, a uskoro će nečiji posao možda biti da navede ljude da se upute baš tamo, zaključuje Murova.
Kurir.rs / Tanjug
Foto: