intervju

OVO JE ZEMLJA GALAME I VIKE! Branislav Janković o delu Gvozdeni oblaci: Moji romani ne optužuju niti osuđuju, samo pokazuju mesto zločina!

Foto: Privatna Arhiva

Da je srpska istorija večita inspiracija pisaca, dokaz je i najnoviji roman "Gvozdeni oblaci" Branislava Jankovića, koji se, posle uspeha "Vetrova zla", još jednom usuđuje da na sebi svojstven način piše o našem mentalitetu, bez ulepšavanja i hvalisanja. Promocija ovog istorijskog romana biće održana 28. maja u 18 časova u knjižari Delfi SKC u Beogradu.


U ovoj detektivskoj priči autor ne razotkriva samo zločince. Njegove knjige su, kako reče jedan književni kritičar, "ogledalo pored kojeg stalno prolazimo, ali nas je strah da pogledamo u njega".


Koliko je tačno da je istorija učiteljica života?
U našem slučaju nije tačno. Ili je ona loša učiteljica, ili smo mi nikakvi đaci. Mi, jednostavno, ne želimo da naučimo. Zato smo se uvek vezivali za tirane i autokrate - da ne bismo morali mnogo da razmišljamo. Lakše je kad odgovornost prebacimo na drugog, pa ga obožavamo ili proklinjemo. Ništa se nije promenilo u poslednja dva veka, i narod i vlast su ostali isti. Mi ili ginemo za vladara, ili ga ubijemo. Možda smo prerano proterali Turke.


Još sa prvim romanom zapali ste za oko dežurnim čuvarima vrednosti. Ušli ste u borbu.
Opasnost od razbijanja tabua i dogmi je da u toj borbi ne stvorite nove okove i nazovete ih napretkom i slobodom, a da pritom ne vidite da ste postali isti kao oni protiv kojih ste se borili. Misija pisca je da upire prstom na sve ono loše. On ne daje predloge niti savete - to se uvek loše završavalo za pisca. Barjak nose neki drugi ljudi. Moji romani ne optužuju niti osuđuju, samo pokazuju mesto zločina. A tamo je baš gužva, i žrtava i zločinaca, i naših i njihovih, pa se izmešali i svi viču uglas. Ovo je zemlja galame i vike.

Foto: Privatna Arhiva
foto: Privatna arhiva

Ko je Jevrem Utvić, raspop i istražitelj?
Neko ko se zbog ljubavi usprotivio i svojoj crkvi i svom vladaru. Neko ko je prodao dušu da bi bio sa ženom koju voli. Sveštenik koji postaje istražitelj i ubica i koji zbog svoje zabranjene veze sa Savkom Obrenović mora da beži iz Srbije u još neoslobođene krajeve. Jevrem Utvić se nije libio da pokaže ljubav, a tako tragična ljubav kao što je njegova oduvek je privlačila pažnju.


Vaš junak se ovog puta nalazi između mržnje jednog paše i jednog age.
Jevrem je svojevrsni hroničar Srbije u 19. veku, svedok političkih i društvenih kretanja i dešavanja. Sa jedne strane je želja za Evropom, a sa druge vezanost za Istok. Sve ono što nam se i sada dešava. Rešavajući ubistva u haremu Zekerija-paše, jednog od zapovednika Niša, inače stvarne ličnosti, moj junak, isto kao u "Vetrovima zla", mora da hoda po ivici pokušavajući da pomiri dve Srbije, što je najapsurdnije - oličene u jednom Turčinu i jednom janjičaru.


Žene u vašim romanima imaju posebno mesto i vaši romani su vrlo popularni među ženskom čitalačkom publikom.
Žene bi trebalo uvek da imaju posebno mesto u životu, ne samo u knjigama. Čitateljke vole moje junakinje jer mogu da se nađu u njima, u njihovim ljubavima, radostima i gresima. Samo žene koje vole prave greške i kao Teodora, Savka, Senka, Bulut, usuđuju se da zbog ljubavi izađu iz okvira koje im nameće vreme, status, običaji. Moje junakinje pate i ta patnja ih stavlja u istu ravan sa čitateljkama. Moje prave junakinje su moje čitateljke.

Usudili ste se da napišete roman u ženskom licu. "Peta žica", knjiga o zločinu i pokajanju, pobrala je mnogo dobrih kritika. Još jedan šamar konvencijama i tabuima?
Nije teško lupati šamare u licemernom društvu. Ali sve je više ljudi bez obraza, te vam ruka ostane u vazduhu. Moja junakinja nije žrtva, ona je zločinac, ali i pored toga ja je ne osuđujem. Štaviše, pomogao sam joj da pobegne. Zašto? Pa, bože, jer je moja! A ja volim i svoje anđele i svoje đavole.

Kurir.rs / N. Tonić / Foto: Privatna arhiva