GODIŠNJICA BITKE NA PAŠTRIKU! GENERAL BOŽIDAR DELIĆ: Oplakao sam poginule vojnike! Znam za svakoga gde i kako je poginuo! Život svoj bih dao za te mladiće!
Znali smo unapred da će borbe biti žestoke i krvave, ali smo bili rešeni da sačuvamo granicu, koju smo branili po cenu života. Znam za svakoga gde i kako je poginuo
Znali smo da će borbe na Paštriku biti žestoke i krvave, ali smo bili rešeni da sačuvamo granicu, koju smo branili po cenu života.
Ovim rečima general Božidar Delić, nekadašnji komandant 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, u intervjuu za Kurir opisuje borbe u bici na Paštriku, koja je počela tačno pre dve decenije - 26. maja 1999. godine.
- U jedinici je vladao neviđen moral, drugarstvo između vojnika, rezervista, dobrovoljaca i starešina. Naši vojnici su nam verovali i pratili nas u stopu. Znali su da sve činimo da zaštitimo njihov život. Baš u subotu smo imali susret sa našim vojnicima u okolini Požarevca. Svi kao jedan opet bi pošli da brane Srbiju ako bismo ih mi vodili - navodi on.
Prošlo je 20 godina od bitke na Paštriku, koja je, zajedno sa borbom na Košarama, primer vojničke snage, veštine, hrabrosti i pobede, ali i stradanja mladih vojnika za otadžbinu. Kakav vam je osećaj sada?
- Iako je toliko prošlo, ja se sećam gotovo svih pojedinosti iz bitke za Paštrik, koju su Amerikanci vodili pod kodnom oznakom "Strela". Ta njihova strela je odapeta 26. maja, posle neuspelog proboja preko Košara. Ona je bila dobro pripremljena u koordinaciji NATO, albanske vojske i OVK. Mi smo znali da odlučujući napad može biti izveden samo na pravcu Kuks-Vrbnica-Prizren, koji je u vojnoj terminologiji poznat kao Dimsko-kosovski operativni pravac. Pratili smo pokrete i grupisanje snaga neprijatelja i intenzivno utvrđivali naše položaje na granici. Neprijatelj nije postigao iznenađenje ni na operativnom, ni na taktičkom nivou.
Brigada kojom ste komandovali imala je 25 poginulih i oko 200 ranjenih boraca. Svakog od njih ste lično poznavali. Kako se komandant oseća kada na bojnom polju izgubi ljude?
- Znam za svakoga gde i kako je poginuo. Mi smo sve naše ranjene odmah izvlačili, a za sat vremena u četiri hirurške sale naše ratne bolnice obavljane su i najsloženije operacije i spasavani životi, umesto da ranjenike vozimo do Prištine ili Niša na operacije. Izvlačili smo i svoje poginule pod kišom metaka i bombi. Najteže je kad gubite svoje ljude. Razmišljao sam uvek i o tome da bih zamenio svoj život za njihov, jer su većina bili golobradi mladići. Za svakim od njih prolio sam suzu, jer sam takav čovek. Ali nikad nisam stao, nego sam sa jedinicom nastavio dalje i još žešće. Srbija ni danas nije svesna kakvu je mladost imala na svom braniku i koliko je tih golobradih heroja dalo svoj život i delove tela za njenu odbranu. Nas je napala sila kakvu dotad svet nije video, a suprotstavila joj se hrabrost koju svet takođe nije video. Nije se desilo da je neki vojnik bez komande napustio svoj položaj i kada mu je život bio direktno ugrožen.
Može li se reći da bez borbi na Paštriku ne bi bilo ni Kumanovskog vojnotehničkog sporazuma o prekidu rata. Da li su hrabri borci ponosni što su bili deo toga i što su Srbiji podarili mir?
- Znali smo da neprijatelj želi da osvoji makar jedan deo naše teritorije. Ako bi pali naši položaji, neprijatelj je mogao da upotrebi nadmoćnu oklopnu tehniku za brze i duboke prodore u Srbiju. Mi smo znali da i po cenu života to ne smemo dozvoliti. Kada je neprijatelj bacio u borbu sve svoje snage, tukući nas danonoćno avijacijom po celoj dubini odbrane, znali smo da je nastupio odlučujući trenutak. Dok smo lomili kopnene napade neprijatelja, počela je da nas tuče strategijska avijacija tepih-bombama. I to su izdržali ti moji junaci, mali, ali veliki ljudi, koji su srcem ljubili svoju jedinu otadžbinu Srbiju, ginući za nju bez uzmaka. Da nije bilo njih, ne bi bilo ni kumanovskih pregovora.
Kurir.rs/Silvija Slamnig
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: