"Nikad niko neće znati koliko smo se žrtvovali, neće biti spomenika u našu čast, nikakvih parada, a mi možemo samo da se molimo da nije sve bilo uzalud", reči su koje prate ovu strašnu priču.
Ovih dana ponovo se govori o černobiljskoj nuklearnoj katastrofi iz 1986. godine, čemu je doprinela i nedavno emitovana mini-serija.
Ako ništa drugo, serija nas je navela da ponovo razmislimo da li želimo da živimo u svetu sa (opasnim) nuklearnim elektranama i da čujemo do sada neispričane priče.
Mnogi heroji su se tada istakli, ali su njihovi podvizi gurnuti pod tepih jer je sovjetska vlast na sve načine pokušavala da drži u tajnosti kolike su razmere katastrofe. Smatrali su da je nemoguće da se u takvom sistemu dogodi jedna ovakva katastrofa.
Kada je eksplodirao reaktor, emitovane su neverovatne doze radijacije. Glavni problem je bio kako sprečiti topljenje reaktorskog jezgra. Naime, bazeni koji su služili za hlađenje reaktora bili su puni vode, dok se iznad njih nalazio radioaktivni metal koji se polako spuštao ka njima.
Da bi sprečili mešanje vode i metala, neko je morao da odvrne ventile i ispusti vodu koja se nalazila ispod reaktora. Oštećeni reaktor je tonuo i postojala je opasnost da se sruši sve do poplavljenih prostorija što bi dovelo do još jedne razorne eksplozije koja bi uništiola sve u krugu od 200 km, uništila Kijev, zagadila vodu za 30 miliona ljudi. Ukratko, život bi bio nemoguć u Ukrajini narednih nekoliko vekova.
Nažalost, samo mali broj zaposlenih je poznavao taj deo postrojenja. Tako su se tri dobrovoljca upustila u samoubilačku misiju.
U pitanju su bila 3 dobrovoljca, poznata pod nadimkom "černobiljski ronioci", inžinjeri Aleksej Ananenko, Valerij Bezpalov i vojnik Boris Baranov.
Sva trojica su bila zaposlena u nuklearnoj elektrani Černobilj. U posebnim odelima trebalo je da prođu kroz poplavljene podrumske prostorije.
26. aprila 1986. godine u 01:23 noću, svet je bio na rubu propasti kada je u ukrajinskom gradu Pripjatu, eksplodirao reaktor broj 4 u postrojenju nuklearne elektrane Černobilj. Na licu mesta je poginulo četvoro radnika, ali su u narednim nedeljama mnogi vatrogasci, radnici i vojnici stradali jer su bili direktno izloženi neverovatnim nivoima radijacije, a niko ih na to nije upozorio.
Samo oko 30 vatrogasaca je tako stradalo i to za dve nedelje. Količina radioaktivne prašine koja je nastala prilikom eksplozije reaktora, bila je 400 puta veća od katastrofe nastale u Hirošimi!
Zvanična Moskva je čekala čak nedelju dana da obavesti svet o katastrofi, iako je Švedska, primera radi, ali i mnoge druge države, već izvestila o velikim radioaktivnim oblacima, sumnjajući da se dogodila havarija u Černobilju.
Dobrovoljcima je rečeno da mogu da odbiju, ali Ananenko je kasnije u intervjuu rekao nešto što možda i najbolje opisuje njihovu hrabrost.
"Kako sam mogao da odbijem, kad sam samo ja znao gde se nalaze ventili", izjavio je on.
Iako su pre njihovog spuštanja u podrum brojni vatrogasci i volonteri pumpama ispumpali veću količinu radioaktivne vode, u podrumu je ona i dalje bila u visini kolena. Dok su prolazili kroz tu vodu, bili su izloženi radioaktivnosti od čak 15.000 rendgena.
Zbog tolike količine zračenja, lampa Borisa Baranova, koji je bio zadužen da inženjerima osvetli put do ventila, je pregorela, zbog čega su Ananenko i Bezpalov, morali da nađu put u mraku samo uz pomoć sećanja i praćenja glavne cevi dodirom.
Uprkos svemu, uspeli su da se snađu u mraku i vratili su se natrag na površinu kada je počelo malo slavlje.
Tokom tog i sutrašnjeg dana iz rezervoara je ispumpano 20.000 tona radioaktivne vode.
Tu se, međutim, priča o ovim herojima završila. Decenijama ih niko nije pomenuo iako smo mi danas, da nije bilo njih, mogli da živimo u potpuno drugačijem svetu.
Dugo se mislilo da su preminuli nedugo posle ove akcije, zbog velike radijacija, a bilo je i navoda da su stradali dok su još bili u radioaktivnoj vodi.
Ipak, Boris Baranov je preminuo 2005. godine od srčanog udara, dok su Aleksej Ananenko i Bezpalov i dalje živi. Odlukom predsednika Ukrajine, Petra Porošenka, u aprilu 2018. godine, Ananenku i Bezpalovu su uručeni ordeni za hrabrost, dok je ta čast Baranovu pripala posthumno istoga dana.
Može se reći da je su oni jedni od najvećih heroja koji su ikada hodali zemljom.
Kurir.rs/Chernobylwel.com
Foto: Youtube/Printscreen