DVADESET GODINA OD KUMANOVSKOG SPORAZUMA, KOJIM JE OKONČANO BOMBARDOVANJE: Na jadnom se mestu sve završilo!
Na licu mesta Kafana "Evropa 93", čija je fotografija 1999. obišla svet, ni tada nije bila ništa drugo do obično drumsko svratište. Danas je na fasadu, koja od tada nije menjana, dodata albanska zastava
Na kakvom smo jadnom mestu potpisali! Istina, nema lepog mesta za poraz, ali biće bolje da poglavlje o završetku rata sa NATO 1999. u budućim istorijama Srbije bude bez ilustracija!
Jer šta je imalo da se vidi u makedonskom selu Blace, tik uz granicu s Kosovom, pre dvadeset godina, i šta ima da se vidi danas? Ništa! A tu su počeli četvorodnevni pregovori koji su krunisani potpisvanjem Kumanovskog sporazuma, koji je zaustavio bombardovanje skraćene Jugoslavije...
Kafana "Evropa 93", čija je fotografija 6. juna 1999. obišla svet, ni tada nije bila ništa drugo do obično drumsko svratište na petstotinak metara od graničnog prelaza Blace - Đeneral Janković.
Danas je na fasadu, koja od tada nije menjana, dodata albanska zastava i transparent s natpisom (na albanskom, naravno) "Poezija bez granica, Blace - egzodus 1999". Uz vrata, trojezični (engleski, makedonski, albanski) natpis na debljoj plastičnoj foliji koja imitira spomen-ploču i podsećanje da su na tom mestu počeli pregovori koji su doveli do ulaska NATO na Kosovo.
Poslednjih meseci kafana ne radi, jer je promet slab.
- Niko ne svraća - rezignirano kaže Jakup Bardi.
On drži u zakup baraku i tri stola na neravnoj goloj zemlji ispred nje, "depandans" "Evrope 93". Nudi tursku kafu, čaj i instant supu, ali gostiju nema.
Promet preko prelaza je živ, ogromna većina automobila ima kosovske tablice, ali nikoga ne zanimaju ni kafa ni istorija.
Tako prolazi svetska slava...
Kumanovski sporazum za Kumanovsku bitku?
Šta se tačno dešavalo tokom pregovora između generala NATO Majkla Džeksona, s jedne, i generala policije Obrada Stevanovića i generala Vojske Jugoslavije Svetozara Marjanovića, s druge strane, nije se znalo ni onda, niti se zna danas. Pre dvadeset godina, narodu je - i bukvalno - bombi bilo preko glave i samo smo hteli da rat prestane, a za diplomatske finese nekog tamo dokumenta nije nas bilo ni najmanje briga. Protokom vremena, učesnici i svedoci tog istorijskog događaja otkrivali su detalje na kašičicu, ali je sve to bilo jako osenčeno tekućim političkim interesima. Primera radi, i dalje postoje dva različita objašnjenja zbog čega je baš Kumanovo odabrano za sastanak pregovarača. Na našoj strani, oni koji u svemu vide zaveru, skloni su tumačenju da je time i simbolički trebalo poništiti Kumanovsku bitku 1912, posle koje se Kosovo našlo u sastavu Srbije. A stvari su jednostavnije: prvobitno je za pregovore bila određena jedna škola u Đeneral Jankoviću, pograničnom mestu s jugoslovenske strane prema Makedoniji. Ali NATO delegacija se bojala da uđe na ratno područje, pa su naši, posle sat i po otezanja, negde oko 11 prešli kod njih. A čim se uđe u Makedoniju, prva kuća s leve strane puta prema Blacu je kafana "Evropa 93".
Kad je jugoslovenska delegacija pred kafanom zatekla nekoliko stotina stranih novinara, shvatila je da je to mesto unapred određeno... Na izmaku dana, postalo je jasno da će pregovori potrajati, pa su naši tražili da se za nastavak odredi neko mesto na auto-putu Vranje-Skoplje, jer je povratak iz Blaca na noćenje u Prištinu bio opasan zbog prolaska kroz kačaničku klisuru. Već sutradan, sastanak je održan u velikom šatoru na kumanovskom aerodromu, gde su Francuzi imali bazu.
Režija od početka
Pouzdani svedoci kažu da je Slobodan Milošević, gospodar života i smrti, pristao na sklapanje mira tek kad mu je ruski izaslanik Viktor Černomirdin rekao da će, ako se rat nastavi, "NATO sravniti Beograd ovako..." i dlanom prešao preko stola. To je bilo 2. juna.
Kako god bilo, mirovni plan Rusa Černomirdina i predstavnika Zapada, finskog diplomate Martija Ahtisarija, usvojen je u jugoslovenskoj vladi, pa u Skupštini, a onda su počeli pregovori u Blacu.
Našu delegaciju činili su Nebojša Vujović iz Saveznog ministarstva inostranih poslova, Slobodan Miletić iz Saveznog MUP, Obrad Stevanović, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije, predstavnici Ministarstva odbrane i nekoliko generala, prevodilac...
Na kraju, sporazum su potpisali Majkl Džekson, Obrad Stevanović i general Svetozar Marjanović, u ime Vojske Jugoslavije.
Tražili su kapitulaciju
Pregovori su tog prvog počeli blefom. Britanski general Majkl Džekson, koji je vodio pregovarački tim Kfora, rekao je na početku našima da je na najvišem državnom nivou ugovoreno da se sporazum potpiše do 14 sati i da on nema mandat da bilo šta menja. Navodno ga je komandant NATO Vesli Klark obavestio da je Milošević saglasan da se stavi potpis na ponuđeni dokument.
Ispostavilo se da je to što je Džekson rekao bila izmišljotina, pa su se razišli...
Tokom nastavka pregovora, naša delegacija je spavala u Vranskoj Banji. NATO vojnici čekali su je na granici iza Preševa, vodili je do aerodroma u Kumanovu, gde je imala svoj šator, i svako veče vraćali natrag. Početni predlog plana znatno je promenjen, jer je jugoslovenska strana nastojala da sporazum ne zaključi s NATO, već s organizacijom pod okriljem UN, odnosno Kforom. I da, zbog straha od odmazde Albanaca, naša vojska s Kosova ode tek kad NATO uđe. Posle svakog novog predloga, obe strane su se povlačile u svoje šatore i telefonom se konsultovale s centralama. Tako je bilo i 9. juna. Jugoslovenska delegacija rekla je šta je imala i po podne se povukla u Vranjsku Banju. Uveče ih je, iznenada, pozvao Majkl Džekson i rekao: "Sve što ste tražili je prihvaćeno, dođite na potpisivanje." Tako je Kumanovski sporazum potpisan 9. juna u 23.45.
Šta je bilo posle
Bombardovanje Jugoslavije je zaustavljeno, ali je nasilje na Kosovu nastavljeno. O tome je, s naknadnom pameću, govorio Majkl Džekson:
- Nažalost, tragično je da smo posle povlačenja srpskih snaga imali obrnutu situaciju - neki kosovski Albanci su pomislili da je prikladno iskoristiti svoju većinsku poziciju da bi izvršili represiju nad srpskom manjinom.
Gde su danas potpisnici sporazuma?
Džekson danas ima 75 godina i živi u Velikoj Britaniji. Vojnički više nije aktivan, ali drži predavanja i motivacione govore i savetuje različite klijente.
Obrad Stevanović je odlukom vlade Zorana Đinđića u januaru 2001. smenjen s mesta pomoćnika ministra unutrašnjih poslova. Bio je profesor na Policijskoj akademiji u Beogradu, a sada je u penziji.
Svetozar Marjanović penzionisan je 2001. u 56. godini. Viktor Černomirdin je od 2001. do 2009. bio ambasador u Ukrajini, pa savetnik ruskog predsednika Medvedeva. Umro je 2010.
Marti Ahtisari, specijalni izaslanik UN za Kosovo, 2008. je "za višedecenijsko angažovanje i posredovanje u uspostavljanju mira i rešavanju konflikata na više kontinenata" dobio Nobelovu nagradu za mir.
Podli plan
Hteli da ponize Vojsku Jugoslavije
Pregovori nisu tekli lako, jer je NATO nastojao da trijumf svog oružja učini potpunim i da da Vojsku Jugoslavije sasvim ponizi: prema dosta pouzdanim svedočenjima, zahtevali su odredbu po kojoj samo oficiri VJ s Kosova mogu da iznesu po jedan pištolj, a da se puška ostavi tek svakom stotom vojniku!
(Kurir.rs/Momčilo Petrović)