Jedno selo, u zapadnoj indijskoj državi Goi, jedno je od najzanimljivijih na svetu jer se meštani u njega i dalje vraćaju, iako ga više nema.
Naime, selo je vidljivo samo mesec dana u godini, ostalih 11 nalazi se ispod mora.
Selo Kurdi smešteno je između brežuljaka Gata i reke Salaulime. Nekada je to bilo veoma plodno selo, sa oko 3.000 stanovnika, sve do 1986. godine kada je u potpunosti nestalo.
Nakon što je izgrađena prva brana u državi, u potpunosti je potopljeno. Svake godine u maju voda se povuče i pokazuje šta je danas ostalo od njega.
Tada na površinu izlaze ostaci kuća, religioznih građevina i mnogi predmeti koji su ljudi nekada koristili.
Uzgajali su kokos, indijski orah, mango i nangku. Na jednom mestu živeli su indusi, muslimani i hrišćani. Postojao je i glavni hram, nekoliko manjih, kapela i muslimansko svetilište.
Stvari su se drastično promenile nakon što je Goa oslobođena od Portugalaca 1961. godine. Prvi ministar Dajanand Bandodkar posetio je selo i najavio izgradnju brane, prve u državi. Okupio je meštane i govorio im kakva će to biti korist za celo područje.
"Rekao je da će potopiti naše selo, ali da će naša žrtva biti za veće dobro", kaže 75-godišnji Gajanan Kurdikar koji se još seća tog sastanka.
Zbog projekta raseljeno je oko 600 porodica. Dobili su zemlju u susednom selu i kompenzaciju.
Trebalo je osigurati 400 miliona litara vode svakog dana građanima. "Kada smo došli u to novo selo, nismo imali ništa", priseća se Inasio Rodrigez koji je bio među prvima koji su se preselili 1982. godine.
Ostali su u privremenim kućama dok nisu izgradili svoje, od temelja. Nekima je za to trebalo skoro pet godina. Guručaran Kurdikar imao je 10 godina kada se njegova porodica preselila 1986. godine.
"Sećam se kako su moji roditelji sve što su imali stavili u kamionet. I mene, brata i baku. Oni su nas sledili na svojim mopedima", priseća se ovaj sada 42-godišnjak.
Njegova majka Mamta Kurdikar se takođe tog dana jasno seća.
"Mislim da smo bili među nekoliko poslednjih porodica koje su ostale. Veče pre toga padala je jaka kiša. Morali smo da odemo odmah. Nisam mogla da ponedem ni mlin za brašno", kaže.
Međutim, ta voda iz brane nikada nije došla do sela iz kojeg su se iselili. "Taj sistem kojeg su obećali nije došao do sela na jugu Goe kako su obećali. Tako da mi vodu za piće ne dobijamo sa te brane", kaže Gajanan Kurdikar.
U Vademu, gde sada živi, postoje dva velika bunara, koja presuše u aprilu i maju. Tada su im potrebne državne cisterne. Kada se voda povuče, u maju, stanovnici Kurdija posećuju svoj izgubljeni kraj.
"Oni su svoj identitet temeljili na zemlji s kojom su bili blisko i direktno povezani. Možda je i zbog toga tako pamte i stalno joj se vraćaju", rekla je sociolog Veniša Fernandez.
Kurir.rs/Express.hr
Foto: Youtube/Printscreen