Grad s neboderima usred pustinje izgleda poput kulisa nekog naučno-fantastičnog filma. Izgledaju beživotno, jer to zapravo i jesu.
Tamo niko ne živi, nema automobila, nema parkova, samo visokih tornjeva, solitera. Sve to podseća na propalu ideju o svetu jednakosti koji se ubrzo pretvorio u svet korupcije koji je zemlju potisnuo još dublje u krizu. Ovaj je grad udaljen 50 kilometara od glavnog grada Irana, Teherana. Pardis je deo projekta Mehra Mer koji je 2010. godine počela da gradi kompanija "Kuzu grup". Kao i kod mnogih sličnih građevinskih projekata, nije baš sve išlo po planu.
Deo grada Pardisa, faza 11, i dalje izgleda poput grada duhova, a trebalo je da bude kruna vladavine Mahmud Ahmadinedžada, koji se nazivao herojem siromašnih. Satelitski snimci pokazuju da se nije mnogo toga promenilo.
Plan je bio da se izgradi nova urbana zajednica koja bi bila povezana javnim gradskim prevozom, imala bolnice, škole i parkove u tom siromašnom kraju. Malo se tada razmišljalo o prirodnim mogućnostima i ekološkim uslovima, pa su ubrzo shvatili kako tih 200.000 ljudi koliko ih je po prvim planovima trebalo da tu živi, nema pristup vodi, grejanju ili kanalizacijskim sistemima. Gradnja je počela u trenucima ekonomije na umoru i velike inflacije, pa je taj projekat zaustavljen usred izgradnje.
"Proteklih godina, niz ovakvih stambenih zajednica izgrađen je širom Irana. Milijarde su utrošene kako bi se izgradilo 17 novih gradova i 1,5 miliona stambenih jedinica. Cilj ovog projekta bio je da se rasterete veliki gradovi, u kojima su životni standardi postajali sve gori, zahvaljujući infrastrukturnim problemima, saobraćaju, zagađenju i visokim cenama iznajmljivanja stanova", kaže fotograf Manolo Espaliu.
Neboderi namenjeni siromašnima su zbog krize ostali prazni, a siromašni i dalje nisu mogli da ih priušte.
Ovaj sistem ponudio je izvođačima besplatno državnu zemlju kako bi izgradili prihvatljive stanove. Kako većina građana teško dobija manje kredite u banci, onima koji su se prijavili za ovaj projekat država je osigurala 99-godišnje hipoteke. Banke su se ponašale kao posrednici između izvođača radova i države, a centralnoj banci naređeno je da štampa više novca kako bi se platila ova šema.
I dok je Faza 11 potpuno prazna, života ima u delovima koji su bliži centru grada, fazama od 1 do 3. U ovim zgradama, velikim blokovima solitera, žive većinom radnici, konzervativne porodice iz siromašnih delova Teherana i obližnjih sela. Većinom je to ipak srednji stalež, putnici, oni koji su se iz Teherana preselili u Pardis u potrazi za svežim vazduhom.
Oni čine oko 90 odsto populacije ovog grada, u kojem živi nešto više od 70.000 ljudi.
Kurir.rs/Express.hr
Foto: Instagram/Printscreen
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: