Najznačajniju domaću nagradu u oblasti kinematografije - Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke - nedavno je primio i Lordan Zafranović, jedan od velikih jugoslovenskih reditelja, koji živi u Pragu, a kako kaže, podjednako pokušava da radi u Hrvatskoj, Srbiji i u Češkoj.
Za intervju s legendom domaćeg filma nije potreban konkretan povod. Međutim, s obzirom na to da trenutno priprema novi film "Sestre" i ponovo je odbijen na konkursu za ostvarenje o stradanju Srba u Jasenovcu "Deca Kozare", nije nam nedostajao ni aktuelni razlog za razgovor.
Primajući Zlatni pečat, apelovali ste na političare da pomognu da se filmovi digitalizuju i spasu od propadanja. Da li će vas poslušati?
- Propadanje filma je i nastalo zbog nesrećnog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Obnova je poslednje što interesuje političare koji su sada na vlasti ili su bili na vlasti poslednjih 30 godina. Negativi se čuvaju u lošim uslovima. Samo nekoliko mojih filmova prebačeno je u digitalni format, a snimio sam ih više od sto. Znam da za to nema novca, ali moramo da potražimo sredstva i u Evropi. Za male siromašne zemlje je ovo nemoguća misija. Bojim se da će, ako za digitalizaciju ne bude političke volje na prostoru bivše Jugoslavije, mnogi filmovi nestati. Nismo mi filmove snimali samo za naše generacije nego i za one koje dolaze.
Nagradu ste primili zajedno s petoricom vaših kolega s kojima činite tvz. prašku školu. Stalno ponavljate da ona ne postoji.
- Govorio sam to još u vreme studija. Marković, Paskaljević, Karanović, Grlić i ja samo smo išli u istu zgradu takozvane praške škole. Bili smo izraziti individualisti i nikada nismo delili zajedničke estetske norme i doživljaj filma. Svako od nas je bio škola za sebe... Pogrešno su nas strpali u tu "prašku školu" sa idejom da je to neka umetnička zajednica koja izbacuje filmove. U tom kontekstu, "praška škola" ne postoji. Naši filmovi su vrlo različiti i sva petorica pripadamo različitim teritorijama i kulturama. Pa svi znaju da sam Mediteranac i moji filmovi više liče na italijanske, i potpuno sam van te gradske priče koju je forsirao Marković. Điđa (Karanović) forsirao je svoju estetiku i promišljanje filma. "Praškoj školi" možda najviše pripada Paskaljević. On je svoje filmove realizovao na taj način s dozom humora. Sećam se i vremena kad su nas sa sprdnjom zvali "praška šunka", a tek kad smo napravili gledane filmove, onda su nas prozvali "praška škola".
Govorite da mladi reditelj danas ne znaju da prave filmove za publiku. Ko je za to krivac?
- Učili su nas još na akademiji da se film pravi za publiku. Film je skupa rabota i mora imati publiku. Danas se u domaćoj kinematografiji izgubio producent. U Jugoslaviji smo imali velike producentske kuće, koje su radile koprodukcije sa Amerikancima. Glavni kriterijum je tada bio broj gledalaca u bioskopima, što je i odlučivalo da li ćete dobiti novac za novi film. Danas to nije slučaj. Film ne mora samo da ide na festivale već mora da vrati novac koji je u njega uložen. "Okupaciju u 26 slika" samo u Beogradu pogledalo je 700.000 ljudi, a prodata je u više od 50 zemalja. Film je bio čak i prikazan u Kanu. "Pad Italije" je bio u Veneciji. U Češkoj sam čak za "Okupaciju" dobio nagradu za najgledaniji film godine. Danas nemate producenta i sve je svedeno na anonimne komisije i dugački put od administracije od koje vas zaboli glava. Neki osrednji sloj izvanredno komunicira s političarima. Zamislite samo jednog Felinija koji mora da razgovara s nekim likom koji će mu dati primedbu na scenario i posle dodeliti neke bodove, koje mora da skuplja da bi dobio nešto novca. Danas nema kriterijuma, sve se svelo na lobiranje i politički uticaj. Nemam više snage da se s tim sistemom borim. Danas filmove snimaju reditelji koji nestanu odmah nakon premijere.
Ponovo ste nedavno odbijeni za film "Deca Kozare". Zašto njega ne žele ni Srbi ni Hrvati?
- Nije bilo lako raditi film o Jasenovcu ni u socijalizmu, kad sam snimio jedan dokumentarac o toj temi. Nisam želeo da stavim u film da je bilo milion žrtava. Film je bio i kandidat za Oskara, ali je povučen iz trke u Los Anđelesu. Posle sam zbog tog filma nastradao s Franjom Tuđmanom. Tuđman me je u svojoj knjizi opisao kao izdajnika svog naroda zbog tvrdnje da je u Jasenovcu bilo milion žrtava, a nikad to nisam rekao. Izgleda da su ti zločini i dalje tabu tema.
Nećete odustati?
- Moja želja da pokažem to zlo je i dalje toliko jaka. Baš zbog toga sam hteo da snimim "Decu Kozare". To je vrhunski tekst Arsena Diklića. Film bi za ovo vreme izbeglištva bio idealan da se prikaže ono što je najokrutnije, a to su zločini nad decom. Jedan deo njih je odmah ubijen, drugi pokršten, a trećima su obukli ustaške uniforme i bili su deo garde Ante Pavelića. Najviše je toj deci pomogla Dijana Budisavljević preko Crvenog krsta. Likovi dece su fenomenalno napisani i ne ide mi u glavu da se Beograd kao slobodarski grad sramoti ne puštajući da se taj film radi. Politika je zaćutala kad je trebalo da viče: "To nam treba".
Da li vam je Ivica Dačić obećao pomoć?
- Nije samo Dačić. Primio me je i predsednik pre nekoliko godina. Formirao sam veliku ekipu istraživača. Projekat "Deca Kozare" trebalo je da realizuje premijerka Ana Brnabić. Međutim, prošlo je od toga osam meseci, a ja nemam odgovora. I dalje verujem da ću ga snimiti. Filmom o Jasenovcu želeo sam da napravim katarzu, ne samo za narode koji su to doživeli ili učinili te ružne stvari već da to bude i neka kruna moje karijere. Snimio sam više od stotinu filmova, a ostao sam dužan i ovu priču da ispričam.
Film o Jasenovcu će raditi Emir Kusturica?
- Neko je pustio vest da će Vlada za film o Jasenovcu dati 20 miliona evra. Naravno da su se pojavili razni ljudi, a među njima i Kusturica, ni kriv ni dužan. Moguće je da on nije znao da u tome i ja učestvujem. Tih para nema.
Tamo gde ste snimali "Okupaciju u 26 slika", tu je rađena i serija "Igra prestola".
- Prvi pojmovi koji se pomenu s Balkana su Tito i Dubrovnik. "Okupaciju" samo snimali u Dubrovniku jer je radnja bila smeštena u taj grad. Mi ga nismo birali kao što su to uradili Amerikanci i naša priča je istinita od prve do poslednje slike.
Kad ste već pomenuli Tita, ima li on danas naslednika?
- Nedostaje nam autoritet kao što je bio Tito. Politika treba da spaja, a ne razdvaja. Balkan treba da se digne iz kaljuge u koju je upao. Danas više nema ni političara koji izgledaju dobro. Nema te čvrstine i onoga što nas je krasilo u celom svetu. Živim u Pragu i znam koliko su oni ljubomorni na to što smo imali Tita. Broz odlazi i u istoriju. U to doba Jugoslavija je vodila treći svet. Put je možda bio utopistički, ali nove ideologije su dosta lažne. Političari danas vode dnevnu politiku i samo razmišljaju kako će dobiti neki glas na izborima.
Kurir/ Ljubomir Radanov, foto: Damir Dervišagić