ZABAVNI PROGRAM: Kolumna Ivana Radovanovića
Kolumnista nedeljnika "Ekspres" Ivan Radovanovanović osvrnuo se na trenutno stanje opozicije i ponašanje u Srbiji.
Kolumnu prenosimo u celosti:
Zabavni program
Apsolutno se zalažem da se uvede nova estetska kategorija. Pogled Jove Bakića.
I da to bude nova špica RTS-ovog Dnevnika. Pre nego što spiker kaže: “Dobro veče, ja sam spiker, a ovo je Dnevnik. I pazite, Jovo Bakić vas gleda”.
Pošto je to nešto između onoga kako je Leonardo hteo da ga gleda Mona, i onoga kako je Volt Vitman gledao kurve, a Mikelanđelo dečake, Džek Trbosek žrtve, Persej Meduzu, Čerčil Denkerk (uz obećanje da će se vratiti), Babelj konjicu, Stevica Filipović omču, Tito Davorjanku, Jovo Kapičić Tita, (dok Tito gleda Davorjanku), miš mačku, Boško Sergeja, i Dok Holidej loše karte.
Lotova žena je tako pogledala Sodomu i Gomoru, i postala slani stub.
Od tog pogleda Minja Miletić bude mlađa, a Olja Bećković pametnija.
Teodorović otkrije Koja. Kojo Vidu. Vida Petričića. Petričić slobodu. Sloboda Jovu. Samoodbrana samoobmanu. I svi se onda gledaju. Značajno.
I Vučić se uplaši i preda.
I Jovo nas juri po ulicama.
Drug Koškin zavali druga Maškina.
Baba padne kroz prozor.
Milo padne kroz prozor, gurne ga roditelj Mlađa.
Vučić se opet preda. Jovi.
Vučić se još jednom preda. Bošku.
Vučić se konačno preda. Đilasu.
Sergej se preda, Bošku.
Boško, Sergeju, zauvek.
Jerofejev sve vidi i napiše – oči mog naroda su tako divno prazne.
Narod dobije elitu, da ga gleda.
I ode sve u tri materine.
Ima pogleda koji ne mogu da se izdrže.
A jednom smo Olja i ja, tamo 2009. godine, otišli u Radmilovac. Baš malo pre nego što je, u isti taj Radmilovac, došao Dragan Đilas. I pritrči mu Pera, vlasnik kafane, pomeri stolicu, nabaci onaj ugostiteljski “oh kako mi je drago da vas vidim osmeh”, klimne glavom, prebaci salvetu preko ruke, iskrivi malo telo da napravi mesta za veličinu, a Dragan Đilas mu kaže:
“Šta imate za gradonačelnika”?
“Da li ste za ribu”?, smerno odgovori Pera, polusavijen kao što i treba da bude, pravi gazda, pred pravim gostom.
“Gradonačelnik ne jede ribu”, hladno procedi Dragan Đilas, a mene Olja mune u rebra i pogleda me sa dosta prezira, pošto sam ja Dragana Đilasa poznavao:
“Da li je ovaj i ranije pričao o sebi u trećem licu”.
“Ne da ja znam”, odgovorim joj, kao da to može nešto da promeni, ili ublaži.
Ne može. Dragan Đilas i dan danas o sebi razmišlja u trećem licu. Dragan Đilas, revolucionar. Dragan Đilas, predsednik. Dragan Đilas, premijer. Dragan Đilas, osvetnik. Dragan Đilas, ekonomista. Dragan Đilas, levičar. Dragan Đilas, desničar. Dragan Đilas, vlasnik. Dragan Đilas, roditelj, zajedno sa Mlađom Đorđevićem, roditeljem, što čini dva roditelja, u trećem licu jednine.
Ne znam samo kako se snalazi, pored toliko Dragana Đilasa. I pri tom svaki priča o onom drugom Draganu Đilasu. I o tome šta taj jede, šta mu se sviđa, šta ne, gde bi išao, šta bio, zašto, kako, i tako u nedogled, jerbo nikako ne mogu da se slože.
No šta ja znam. Mašinski je to mozak, valjda će umeti na kraju da izračuna. Dragan Đilas, plus Dragan Đilas, plus Dragan Đilas. Plus Boško Obradović, u prvom licu množine, sa Sergejem.
Koliko je to? Može li da se izvuče koren??
Nema pojma, ali ako vam izgleda da je previše, nikako niste upravu. Uostalom pitajte Đilasa. Da pita Đilasa, da pita onog trećeg Đilasa. Pa ćete da vidite. Đilasa.
Uf, ne mogu više. It’s too much.
A jednom sam, u kancelariji Ivice Dačića, video Vuka Jeremića, sa tompusom.
O, kako sam se obradovao! A obradovao sam se i neku godinu kasnije, kada sam ga video u vijetnamci. I uvek se radujem kada ga vidim u Njujorku. I u Singapuru. Radujem se čak i kada ga vidim u Maderi, i drago mi je što su nam kafane postale otvorene za ljubimce.
E, sada, da me pitate zašto se uvek obradujem, pojma nemam.
Ima tako nekih stvorenja koja izazivaju radost.
Koale, na primer. I pande. Oni maleni prozirni gušteri. Zlatne ribice. Veverice. Maleni poni. Kornjače. Hrčci, ali siroti. Zrikavci. Bambi, bez keve. I svaki vuk koji liči na jorkširskog terijera. Pa mu tu negde dođe i Vuk Jeremić. Srećica.
Jorkširac pravi. Pa još kada obuče vijetnamku, i nabaci onaj borbeni izgled, ljut pogled, pa maše ručicama, dahće, a maleno srce mu se uzlupa…dušica jedna, nema šta. Da ga neko stavi u azil, evo, ja bih ga uzeo. Majke mi. A i Olja bi mi oprostila. Ona ima Šerija. Terijer, škotski.
Opet, kada vidim Boška Obradovića, totalno se zbunim, kao da vidim Sregeja Trifunovića.
Gomila pitanja, bez odgovora, to je Bole, sa Sergejevom ručicom u svojoj. Dečaci, šta ćeš. Ima nečeg u toj muškoj ljubavi.
Kao Frodo i Semvajs Gemdži. Idu da ubiju Saurona. A vole se. I vole porodične vrednosti. I sve što vole mladi.
A pitanja ih, ipak, muče:
Muškarac, ili muškarčić. Čačak, ili Moskva. Revolucija, ili kohabitacija. RTS, ili Pink. Strejt-gej, šta je bolje? Ulica, ili uličari. Ljotić, ili Pernar. Droga, ili alkohol. Jednina, ili množina. Veliko, ili malo. Aspen, ili Rudnik. Da li se žene biju, ili se, ono drugo? Sergej, ili Boško. Boško, ili Sergej. Govor, ili recitacija. Mađari, ili Sirijci, ko je gori. Srbi, ili Srpkinje, i šta se sa Srpkinjama uopšte radi, po porodičnim vrednostima. Porodica, ili Segej. Sergej, ili, ipak, porodica. Da li je Sergej rusko ime, ili ide iz engleskog? Ser-gej? A odakle Boško? Deminutiv? Mali bog? Muškarčić? Ima li Aspena u Rusiji. Ima li Moskve u USA.
O, Bože, koliko pitanja, za te dve male glave, glavice. Pa oni onda još i razmišljaju. I nekada izgledaju smrknuto, kao da su shvatili, a nekada veselo, kao da nisu. Totalno cool. I bipolarno, što je takođe in. I siguran sam da obojica imaju bar po jednog brata. I da se, porodično, opkoljavaju. I upadaju, malo Boško kod Sergeja, malo Sergej kod Boška. I igraju se partizana i ljotićevaca. I klikera. Rupice boce. Školice. Sve u svemu, ludo se zabavljaju.
A ja sam zbunjen.
Zbog čega ću sada da prestanem o savremenicima, pa ću da probam ponovo, sledeće nedelje.
Mada, šta da kažem o Borku?
Da je savremenik?
Čiji?
Nema veze. Pisaću o Skarlet o Hari. To mu dođe isto. A i Olja Kovačević je, za Borka, nešto kao Klerk Gejbel.
I on kada maše onom košuljom, lepo je čujem da kaže:
“Frankly my dear, I don’t give a damn”.
Jebiga, ipak je ona urednica, a ne on. Zabavnog programa.
Kakav nam je sav život. Sa ludom, ludom opozicijom. Treba da kažem Vučiču da nam ih sačuva.
Bar Vuka. Sladak je. A i Olja ima Šerija. Nije fer.
(Kurir.rs/Ekspres/Ivan Radovanović)