Niko ne zna pouzdano kada je Hercegovac Todor Šakotić stigao i Sijarinsku Banju, ali se o njemu i danas ispredaju legende zbog specifičnog načina života koji je vodio u banjskom lečilištu na jugu Srbije.
Ovaj učesnik Nevesinjske puške, ustanka podignutog 1875. godine protiv osmanlijske vlasti koji se ubrzo proširio na celu Bosnu i Herecegovinu, u Sijarinsku Banju je najverovatnije stigao posle Srpsko-turskog rata i Berlinskog kongresa, na kom su Srbija i Crna Gora dobile nezavisnost i teritorijalna proširenja, dok je Todorovu Hercegovinu okupirala Austrougarska, pišu Večernje novosti.
Šakotić nije imao nikog svog, a u banju je stigao, kao čovek u punoj snazi, sa doseljenicima iz rodnog kraja. Dok su drugi pokušavali da se skuće, Todor je svoj mir pronašao u pećini ispod masiva od poludragog kamena - oniksa.
Nepristupačan ulaz u malenu pećinu od tek nekoliko metara nalazi se iznad današnjeg banjskog šetališta.
- Imao je improvizovan krevet od grana drveća, neke sitnice bez kojih se ne može, kao i maleno ognjište. Hranio se plodovima prirode i prilozima prijatelja kojih nije bilo mnogo. Malo je, ali je navodno vrlo mudro govorio. Sa "komšijama" se retko upuštao u duge razgovore, ali je bilo i onih, koji su svedočili o zanimljivim ratnim anegdotama ovog neobičnog srpskog junaka i njegovom specifičnom odnosu prema sopstvenom životu i ljudima koji ga okružuju - priča nam Dragan Denić, rukovodilac Turističko-informativnog centra u Sijarinskoj Banji.
Todor je redovno pio vodu sa banjskih izvora i znao je da kaže da baš tome i zdravoj hrani, koju je prikupljao po okolnim brdima, duguje dugovečnost.
Umro je 1962. u 118. godini!
Sahranjen je o trošku Opštine na mesnom groblju, a meštani su mu podigli i zajednički spomenik sa izvesnim Savatijem Žugićem.
- Pretpostavljam da je reč o zajedničkoj grobnici dvojice samotnjaka, kojima su Banjčani podizanjem spomenika želeli da iskažu poštovanje. Iako pomalo možda i čudan, Todor je ipak uspeo da u svojoj okolini zadobije poverenje i poštovanje - ističe istoričar Nemanja Jović, profesor u srednjoj školi u Medveđi.
Kršni Herecegovac, poznat i po nadimku Vojvoda, je po planinskim vrletima Medveđe prikupljao i lekovito bilje za čajevi koje je pravio. Deda Todor kako su ga u poznijim godinama svi zvali, nije se odvajao od sablje koju je sa sobom doneo iz Hercegovine.
Kurir.rs/I. Mitić/Novosti/Foto: Profimedia