BEOGRAD - Ruski institut za strateška istraživanja objavio je knjigu magistra istorijskih nauka Nikite Bondareva „Enigma Tito. Moskovske godine Josipa Broza (1935-1937)“, prenosi portal Fakti.org. Knjiga se bavi, kao što i njen naslov govori, dvema godinama koje su postale ključne u celom Titovom životu i političkoj delatnosti. Donele su, pored ostalog, Titove prve kontakte sa sovjetskom obaveštajnom službom, čijem rasvetljavanju je posvećen dobar deo knjige.
Bondarev se bavi i Titovim ličnim životom u tom kratkom periodu i ocenjuje njegovo delovanje u svojstvu saradnika Kominterne. Knjiga je napisana na bazi „unikalnih ruskih i srpskih arhivskih materijala od kojih se mnogi prvi put publikuju”, dok je portal Fakti objavljuje u nastavcima.
Faktički, nakon smrti Tita 1980. godine umrla je i država. Nalik na imperiju Karla Velikog: umro imperator - raspala se imperija. Tito je stvorio Jugoslaviju i upravljao je njome 35 godina...
- Da, sa smrću vođe nestala je i srž. Ali, da se nije raspao Sovjetski Savez, Jugoslavija bi mogla da postoji u agoniji još dugo. To bi bila baš agonija.
Potencijalno, ona bi mogla da traje još 10,15 godina. Ko je bio zainteresovan za taj raspadu - Zapad, Rusija?
- Rusija, naravno, apsolutno nije bila zainteresovana. Nakon raspada Sovjetskog Saveza Zapad nije imao potrebe da čuva tu tampon državu. Drugim rečima: dva vojna bloka, dva različita sistema, držali su ovu državu sa dve strane? Ali, sećam se kako se u Jugoslaviju išlo u kupovinu, kako se visoko cenio jugoslovenski dinar. I odjednom se sve srušilo, zemlja se našla u siromaštvu, i niko nije mogao ništa da shvati.
Za to vreme Jugoslavija se zaglibila u dugovima. Paradoksalno, dobar život je opet počeo 1989-1991. godine. Sve kao da se vratilo u Titovo vreme: pojavio se novac, roba, sve je postalo lepo i dobro. Ali je to bilo zatišje pred buru, neki trenutak kada je, očigledno, bilo potrebno da se skrene pažnja širokih masa sa rušilačkih procesa koji su se odvijali u državi. Generalno, cela Titova Jugoslavija bila je jedna velika zona zamrznutog konflikta. Otišao je vođa i 10 godina nakon njegovog odlaska sve je bilo zamrznuto, pa se odmrznulo. Jer koreni tog sukoba, suprostavljanja, recimo, između Srba i Hrvata, koji je eskalirao za vreme Drugog Svetskog rata, nisu bili iščupani.
Tito nije hteo ni u NATO ni u Varšavski pakt. On nije hteo da bude ni u socijalističkom ni u kapitalističkom taboru, hteo je da bude samo svoj. Šta je on onda pravio?
- Ja sam, ako mogu tako da kažem, lišen bilo kakvih nostalgičnih iluzija u vezi Jugoslavije. Teško je da kažem šta je on pravio, zato mogu da kažem šta je on napravio - napravio je državu-parazita koja se bavila špekulacijama ogromnih razmera. A zemlje, koje su činile Pokret nesvrstanih, bile su tržište za prodaju špekulantske robe. Takvu su šemu napravili Tito i njegovi najbliži saradnici posle smrti Staljina.
I kako je ova šema funkcionisala?
- Primetiću da je Tito stalno pokušavao da izgladi odnose sa Zapadom, pre svega sa Amerikom. U početku Titu nisu verovali. Tek posle 1952. njemu su polako počeli da ukazuju poverenje. Nakon smrti Staljina baš je krenulo da teče med i mleko. A šema je bila sledeća. Na Zapadu se uzima kredit i za taj se novac u Jugoslaviji otvara industrijska proizvodnja, na čemu je rasla zaposlenost stanovništva. Proizvodnja se pravila na bazi nekih industrijskih mašina, takođe zapadnih, koje su bile zastarele, pa na njima napravljeni proizvodi nisu bili konkurentni onima sa Zapada. Ali, zato je takva roba bila veoma tražena u Sovjetskom Savezu i u zemljama sa narodnom demokratijom, gde se i slala na eksport.
Sovjetski Savez, koji nije imao višak deviza, plaćao je tu robu naftom i gasom. Deo tih sirovina išao je za unutrašnje potrebe, a deo se reeksportovao za devize, a dobijeni novac se koristio za vraćanje duga uzetog u Americi. Taj složen, ali veoma efikasan sistem polako je postojao neupotrebljiv, pre svega zato što su ljudi postajali sve pohlepniji i nespremni da vraćaju strani dug po ovoj šemi. Za plaćanje kamata počeli su da se uzimaju drugi krediti. To i jeste glavni izvor jugoslovenskog ekonomskog čuda. Drugi izvor tog čuda je prodaja oružja i vojne tehnike zemljama trećeg sveta, koje su se kasnije ujedinile u Pokret nesvrstanih. To je delimično bio reeksport sovjetskih i istočno-evropskih proizvoda vojne industrije, a delimično i svojih. Vojna industrija u Jugoslaviji bila je dosta razvijena.
U redu, ali šta je od tog reeksporta dobijao Sovjetski Savez?
- Politika Sovjetskog Saveza je sasvim jasna: izvoz oružja je išao na tačke gde je bilo bolje da se ne pokazuje, eto, sve ide preko Jugoslavije. Na taj način, naoružavajući treće zemlje koje su ulazile u Pokret nesvrstanih, SSSR je stvarao snagu koja je mogla da se odupre svakoj ekspanziji, pre svega, Zapada. A za Jugoslaviju je trgovina oružjem bila veoma unosna.
A koju je ulogu igrala Jugoslavija u tom Pokretu, koji je radio na relaciji „jug-jug”?
- Pokret nesvrstanih zvanično je formiralo 25 država na Beogradskoj konferenciji u septembru 1961. Njegovi neformalni lideri postali su Indija i Jugoslavija. U tom pokretu su aktivno učestvovali Egipat, Indonezija, Gana, Avganistan, Mjanmar i mnoge druge zemlje. Stvaranju Pokreta prethodile su konferencija u Bandungu 1955. i trilateralne konsultacije Josipa Broza Tita, Gamala Abdel Nasera i Džavaharlala Nehrua 1956. godine.
Jugoslaviju je manje, nego afričko-azijske zemlje, zanimalo pitanje borbe protiv neokolonijalizma. Zato je Jugoslavija posvećivala puno pažnje čuvanju jednaka udaljenosti Pokreta od velikih država i mekom neutralisanju pokušaja Sovjetskog Saveza da objavi Pokret za „prirodnog saveznika” socijalističkog tabora. Jugoslavija je prva ne samo evropska već i jedina socijalistička zemlja koja se zvanično proglasila nesvrstanom. I, Jugoslavija je - u značajnoj meri - vršila reprezentativne funkcije za ceo Pokret nesvrstanih, mada Tito, formalno-pravno, nikada nije bio „glavni” vođa.