Slovenija i Hrvatska prestale su da obeležavaju 4. juli još 1991. godine, ali su uvele nove praznike kao uspomenu na borbu protiv nacizma.
Hrvati su za svoj Dan antifašističke borbe uzeli 22. jun, dok je „stari“ datum 27. jul otpisan, jer se tvrdi (uzgred rečeno, ispravno) da su ustanak tada podigli Srbi u Hrvatskoj. Tako se 22. juna obeležava godišnjica osnivanja prvog partizanskog pokreta, formiranog u šumi Brezovica kraj Siska. Hrvati kažu da je to „prva naoružana antifašistička jedinica u okupiranoj Evropi“ i na taj se datum svake godine okupi hrvatski politički vrh. Istovremeno, na obeležavanje 27. jula u mestu Srb, gde se obeležava Dan ustanka naroda Like i Korduna, ne zalazi niko od aktivnih političara.
U Sloveniji se 27. april slavi kao Dan borbe protiv okupatora. Tog datuma 1941. osnovana je Osvobodilna fronta (OF) slovenačkog naroda u kući književnika Josipa Vidmara u Ljubljani.
U izveštaju britanske misije iz Crne Gore jugoslovenskoj vladi od septembra 1941. piše: „Od 13. jula do 9. avgusta oslobođeno je šest srezova: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Danilovgrad i Savnik. Bili opsednuti Cetinje, Podgorica i Nikšić. Po 15 dana bili slobodni Petrovac i Vir Pazar. Ustanak su organizovali generalštabni kapetan Arso Jovanović i profesor Milovan Đilas.“ Otkako je Crna Gora na referendumu 21. maja 2006. obnovila svoju državnost i nezavisnost, 13. jul se obeležava kao Dan državnosti, dok je 21. maj postao praznik crnogorske nezavisnosti. Dan državnosti se obeležava „u znak sećanja na 13. jul 1878, kada je Crna Gora na Berlinskom kongresu priznata kao samostalna država, kao i na 13. jul 1941, kada je narod Crne Gore podigao ustanak protiv fašizma“.
Dan ustanka BiH obeležavao je godišnjicu oružane akcije koju su 27. jula 1941. izveli gerilski odredi Bosanske krajine. Oni su tada, uz pomoć seljaka iz okolnih mesta, napali i zauzeli Drvar i Bosansko Grahovo i razbili nekoliko manjih odreda ustaša, žandarma i domobrana. Posle 1991. ovaj praznik je ukinut, a BiH ne proslavlja nijedan dan kao Dan ustanka.
Ustanak u Makedoniji je kasnio zbog nastojanja tadašnjeg makedonskog komunističkog rukovodstva da Makedoniju priključi Bugarskoj. Tek kada je Tito na čelo komunističke organizacije postavio Lazara Koliševskog, počele su pripreme za ustanak koji je počeo 11. oktobra. Ovaj praznik zadržan je i posle osamostaljenja Makedonije 1992. godine.