KAKO BI BILO DOBRO DA SU SRBI ISPRED MOG MITRALJEZA: OVO je ŠOKANTNI intervju Gorana Ivaniševića iz 1993. koji je podigao Srbiju na noge!
Nekadašnji hrvatski teniser Goran Ivanišević, koji je nedavno postao jedan od Đokovićevih trenera, 1993. je novinaru američkog Njujork Tamsa, izjavio da je vežbao pucanje iz mitraljeza i da je u jednom trenutku pomislio kako bi bilo dobro da su ispred njega Srbi te da Srbi neće dobiti nijedan metar hrvatske zemlje.
Tekst Iana Tomsena prenosimo u celosti.
Strgnuli su sve?
„Sve osim gaća“, rekao je Goran Ivanišević.
Čarape i patike?
„Čarape ne, bilo je leto. Ostavili su gaće i patike“, rekao je Goran.
To se dogodilo prošlog avgusta, nakon što je Ivanišević osvojio prvu hrvatsku olimpijsku medalju, bronzu u teniskim parovima. Nakon Olimpijskih igara, Ivanišević je trebao leteti u Monte Karlo, kako bi se pripremio za US Open, ali odlučio je da pođe kući u Split, ostati tamo samo jednu noć, pisao je u februara 1993. Njujork Tajms.
„Jedan mi je tip rekao 'lepa majica', a ja sam rekao 'evo'“.
Tako je otišla Ivaniševićeva majica.
„Drugi momak mi je rekao 'taj kaiš je prilično dobar'“.
Uskoro je remen poput zmije gmizao kroz rastuću gomilu. Masa ga je podigla i bacala visoko, iznova i iznova, ruke njegovih sunarodnika grlile su ga, navlačile i pocepale odeću.
„Rekao sam im da uzmu sve, samo neka mi ostave gaće.“
Ivanišević je odgajan da bi postao slavan. Njegovi roditelji su se zadužili da bi se ovo moglo dogoditi. Ali ovo? Tako brzo? Nisu mogli naslutiti kako će ga šest vekova porodične istorije nadahnuti. Svakako nisu mogli predvideti rat.
U svojoj zemlji Ivanišević je veći nego što je ikad mogao zamisliti, a još uvek nije pobedio na nekom velikom turniru.
„Bilo je tri sata ujutro. Kad sam stigao na aerodrom, tamo je bilo oko 500 ljudi. Nikad dosad to nisam doživeo. Bio je to lep osećaj. Stvarno super.“
Njegov najbolji prijatelj, koji ruča s druge strane stola, pita se koliko će hiljada njih čekati na aerodromu kad osvoji prvi Grand Slem turnir.
„Tada neću ništa imati na sebi. Samo gaće“, kaže Ivanišević.
Kao milioner sa 21 godinom, finalista prošlogodišnjeg Vimbldona i igrač broj 5 na svetu, Ivanišević bi mogao živeti bilo gde na svetu. I dalje ima skupi dom u Monte Karlu, s Mercedesovim kabrioletom u garaži. Mogao je ostati tamo dok se oporavlja od stres-frakture desne noge zbog koje je prošlog meseca morao odustati od nastupa na Australijan Openu. Ali vratio se kući, kao i uvek, tamo gde je poslednja tri meseca proveo sa devojkom Danijelom Mihalić u jednosobnom stanu oko 50 km od ratne zone.
Pre sedam dana Ivanišević je otišao iz Splita za Monako, ali samo zato što tamo živi njegov trener Bob Bret. Stopalo je zacelilo, pa se Ivanišević vratio treninzima sa ciljem da zaigra u Indijan Velsu u Kaliforniji. Pokazuje preko oštrog brda koje Split štiti sa severoistoka i govori:
„Ponekad se tamo čuju borbe. Ponekad je nekome u Splitu dosadno pa puca u vazduh. Ako to čujete, bez brige. To je samo dosada.“
Obalski grad sa samo 300.000 stanovnika, Split je stvorio više sportskih šampiona nego bi se očekivalo. Najveći danas su 193 cm visoki Ivanišević i 211 cm visoki košarkaš Toni Kukoč, krilo Benetona iz Treviza, na putu prema Čicago Bulsima. Oni su daleki rođaci.
Ivaniševićeva porodica starija je od nekih zgrada ovde, a mlađa od nekih drugih. Očeva porodica živi ovde već 600 godina, radeći u vinogradima. Ivaniševićev je pradeda 1939. godine preselio porodicu u veću kuću izvan grada, kako bi bio bliže vinogradima. Dogodilo se da su u blizini, na steni iznad Jadrana, bila dva teniska terena.
„Tako sam i ja ovde igrao tenis“, govori njegov otac Srđan Ivanišević, sedeći na sunčanoj terasi Teniskog kluba Split, te nastavlja:
„Pre nego je Goran došao u klub, moj otac napravio mu je mali koš i uvek je igrao košarku. Onda je video mene kako igram tenis. Kad mu je bilo sedam godina, naterao me da ga dovedem u klub. Da sam ja igrao košarku, možda bi i on igrao košarku.“
Goran je odlično igrao košarku i fudbal. Pet puta je pobedio na školskom prvenstvu u krosu i to bez treninga. Ali u blizini je bio teniski klub i otac, inače dobar igrač, ga je upisao u školu tenisa. Oca je prvi put pobedio kad mu je bilo 12 godina.
„Ima nešto u sebi što ga vodi ka pobedi. U početku to nisam mogao razumeti, zato što ja to nisam imao u sebi. Pa sam to počeo proučavati. Osoba mora imati talenat i naporno raditi, ali šampion mora imati i šampionske sposobnosti i duh. Bez obzira ko je s druge strane, on misli da treba da pobedi. Uvek je pokušavao pobediti svakoga i biti bolji“, kaže Srđan Ivanišević.
Srđan Ivanišević bio je profesor. Njegova supruga Gorana bila je inženjerka hemije. Imaju i kćer Goranu.
Goranov duh zahtevao je privatne treninge. To je progutalo porodičnu ušteđevinu. Kako je rastao, roditelji su počeli prodavati imovinu. Na kraju nisu imali izbora. Da bi Goran mogao pohađati školu tenisa u Zagrebu, trebalo je prodati kuću. Njegovi su se preselili u stan u prepunoj zgradi. To je bilo kockanje. Šta ako njihov sin špvredi koleno ili izgubi volju za tenisom?
„Nisam toliko razmišljao o tome. Da sam razumno razmislio, nikad to ne bih učinio“, rekao je Srđan.
Sa 16 godina Goran je potpisao ugovor. Agencija je Srđanu dala 170.000 dolara zajma za Goranov razvoj, bez kamata, ali s obvezom da se to jednog dana na neki način vrati. U to vreme Goranovoj starijoj sestri su tokom trudnoće otekle žlezde. Dijagnostikovana joj je Hodgkinova bolest. Danas je bolest u remisiji, a njen je sin zdrav.
Danas je Goran nacionalno blago i među najboljim igračima sveta, a Srđan Ivanišević napustio je posao kako bi mogao voditi karijeru svoga sina. Ali pre pet godina, Srđanova je kći prolazila kroz hemoterapiju i zračenja, a sin gomilao tada nezamisliv dug.
„Dali su mi sve što su imali, iako niko nije znao da ću postati tako dobar“, kaže Goran Ivanišević, dodajući kako nije osećao pritisak da otplati dugove roditelja:
„Kad imaš dete, greška je govoriti mu o svojim problemima. Moraš dete ostaviti na miru. Znali su da sam ozbiljan u tenisu.“
Ivanišević je 1991. godine ušao i ispao iz top 10. Rat je bio u toku. Jedanaest meseci nije se mogao vratiti kući. Iako borbe nikad nisu došle do Splita, telefonske linije sa Hrvatskom bile su u prekidu. Išao je s turnira na turnir, borio se sa igrom u nemogućnošću da komunicira sa porodicom.
Međutim, porodica se snašla. Obitelj njegove sestre privremeno je napustila grad, a otac mu se pridružio u Milanu. Srđan je tamo igrajući tenis doživeo povredu Ahilove tetive. Oporavljao se u stanu svoga sina u Monte Karlu, u longeti do kuka, kad su 6. novembra 1991. godine prve srpske granate pogodile Split.
Nakon nekoliko sati hrvatski brodovi i protivavionski topovi odbili su napad. Iako u Splitu nije bilo daljih borbi, njegovi su stanovnici mnoge noći proveli u skloništima. Naposletku je njegova majka je pobegla izbegličkim brodom i pridružila se Srđanu u Monaku. U međuvremenu se njegova porodica vratila u Split. Mnogi su Ivaniševićevi prijatelji otišli u rat.
Njegova borba za dobijanje teniskih mečeva možda je zvučala smešnom u usporedbi s ratom kod kuće. Tada je otkrio da ga kad pobeđuje pitaju o ratu. Odgovarajući na ta pitanja, osećao se bolje, napadao je Srbe i branio Hrvatsku. Ipak je nešto mogao učiniti. „Moj reket je bila moja puška“, uporno je ponavljao.
U Parizu je na njegovoj trenirci pisalo „Stop Aggression Against Croatia“ (Stop agersiji protiv Hrvatske). Pre nego je u jamuaru 1992. godine njegovu zemlju priznala Evropska unija, uverio je ATP Tur da ga ne vode kao Jugoslavena, nego kao Hrvata. Svaki put kad bi se vratio kući, čekalo bi ga više navijača, dece koja igraju tenis. Za njih je on bio više od tenisera. Radio je naporno kako bi bio bolji. Imao je više snage.
Ivaniševićeva koleginica Monika Seleš, najbolja teniserka sveta, je Mađarica rođena u Srbiji. Nije imala nikakvih veza s ratom. Danas joj je 19 godina i već godinama uglavnom živi na Floridi.
U januaru 1992. godine orgamizatori turnira u Adelaidu primili su pretnju smrću Ivaniševiću. Policija ga je pratila do stadiona, a na posebnom izlazu čekao ga je auto. Do tada je osvojio samo dve titule. Mogao se povući, ali umesto toga on je osvojio turnir. Beng! Beng!
„Nisam bio zabrinut. Stalno su me pratila dva policajca, išli su sa mnom i na treninge. Pokazali su mi kako se puca, samo iz zabave. Dopustili su mi da pucam. Bilo je teško kontrolisati oružje, ali bio je to lep osjećaj. Meci su izlazili iz cevi. Pomislio sam kako bi bilo lepo imati neke Srbe ispred sebe“, rekao je Ivanišević.
Osim snaga Ujedinjenih nacija u maskirnim uniformama, ovde je malo znakova opasnosti. Ipak, brana Peruča, nekih 60-ak km severno od Splita, je prijetila poplavom dolini prema jugu. FIBA, međunarodna košarkaška federacije, premestila je evropske utakmice iz Splita. Ivanišević se kući vraća istom kružnom rutom, istim prepunim avionima kao i svi ostali. Za Hrvate je on veleposlanik. Oni su njegov motiv.
Ponekad se zalaže za intervenciju SAD:
„Neko mora učiniti nešto ili će mnogo ljudi umreti.“ A onda se predomisli: „Možda je najbolje da se borimo sa Srbima licem u lice. Ne želimo im dati nijedan kvadratni metar svoje zemlje. Biće to dug rat, ali na kraju ćemo mi pobediti.“
Pre nekoliko dana, hrvatski vojnik dao je Ivaniševiću zlatnu cev dugu metar. Radi se o praznoj čauri srpskog projektila. Čuva je u uglu svog dnevnog boravka, sa teglom i biljkom na vrhu.
Kurir sport / Index.hr / New York Times
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: