TUGA U KUĆI STOJANOVIĆA I GODINU DANA POSLE PORODIČNE TRAGEDIJE: Otac presudio sebi zbog duga za struju, žena i četvoro dece i danas žive u siromaštvu (FOTO)
Porodica Miroslava Stojanovića (44) koji se prošle godine na današnji dan, 10. jula, otrovao zbog duga za struju od 22.000 dinara, danas živi u konstantnom strahu. Pod u kući im je toliko propao da ga u podrumu drže samo dve grede. Njegova supruga Slavica (34), kaže " da će, ne daj bože, jednog dana novine pisati o tome kako je porodica iz gornje male u Jelašnici kod Niša posle tragedije doživela još jednu nedaću".
Kristijan (13), Lazar (11), Veljko (8), Kristina (6) danas posle godinu dana se sećaju oca po brižnosti koju im je pružao.
- Najstariji sin najviše pati za ocem. Povlači se u sebe, zamenio je dan i noć. Ovi mlađi nekako "kroz maglu" pamte te teške trenutke za nas - priča Slavica, hrabra žena na čija su pleća spala da se pobrine za 15 obroka dnevno, da svi budu čisti, nasmejani. I sve to sa 14.000 dinara dečijeg dodatka i 20.000
dinara socijalne pomoći.
To što nemaju kupatilo, što prokišnjava krov i što za sada nemaju ni jednu cepanicu drva pripremljenu za zimu i što u lokalnom drakstoru "žive na recku" je kako kaže "mali" problem u odnosu na to da se pod trese pri svakom skoku malog Veljka koji je u ovoj družini najživahniji.
Iza ove kuće koju su dobili na poklon je šuma. Takoreći poslednja je u selu. Male Stojanoviće čuva pas Kiba. Pomogla im je fondacija jednog poznatog lista koja je kupila TV aparat, lap top i nameštaj. Dobronamerni čovek iz Kovina im je poklonio prozore i vrata. Pomagali su ljudi koliko su mogli, ali sve manje tako da je ova porodica takoreći zaboravljena.
- Teško je živeti u siromaštvu. Biti sirotinja danas jako boli. Majka mi pomaže, ali sada je otišla da zaradi neki dinar u berbi kupina. Ne znam da li je to toliki luksuz ako čovek želi da ne kisne, da bude čist, malo brašna da se ima preko zime... Od tih 34.000 dinara ode sve do pola meseca, a to su deca, potrebno je
sve obezbediti. Nekako se snalazimo bez kupatila, ali kuća je propala. U onim prvim trenucima kada smo doživeli strašnu sudbinu, ljudi su i pomagali, a danas kako vreme odmiče, zaboravilo se na nas. Osećam se nekada tako bespomoćno i beznadežno. Sve se sručilo na mene - objašnjava Slavica koja kaže da se Komesarijat za izbeglice nije baš pokazao nakon tragedije.
Štaviše, Slavica nema izbeglički status da bi bila sagledana oko pomoći.
- Ja sam dupla izbeglica. Sada daleke 1992. godine sam izbegla iz Bosne, a 1999. godine s Kosova. Miroslava sam upoznala u kampu. Deca su nam bila sve. Sada nemamo dug za struju i živimo tako što se zadužimo pa kad stigne socijalna pomoć onda plaćamo te osnovne potrepštine - kaže Slavica.
Ovu porodicu je "kao grom" pogodilo isključenje struje jednog utorka popodne. Ovo isključenje zbog duga od 22.000 dinara je bio okidač za poštenog i radnog Miroslava kome je siromaštvo došlo glave.
Odnosno bolje je reći, nemogućnost da se kao radnik na građevinama, nadničar i sličnim poslovima izbori sa svim troškovima. Poslao je ženu sa decom u Niš kod Slavičine majke i popio insekticid etiol.
- Ne mogu ovo više da izdržim, nemam da platim dug za struju, deca će mi gladovati, ubiću se, a zatim je prekinuo vezu - bile su poslednje Miroslavljeve reči koje je rekao svojoj sestri preko telefona. Džabe je molio radnike EPS-a da ne isključe Stojanoviće, da stiže rod šljiva, da će naći novac da izmiri dug.
Popustio je borbeni duh ovog Srbina iz Klobukara na Kosovu odakle je morao da pobegne da bi sačuvao živu glavu. Ostavio je četvoro divne dece od kojih troje ide u školu, a sada su na raspustu.
Svi su u kući ponosni na Lazareve medalje koje vise na zidu, a koje je osvojio sa Fudbalskim klubom "Mladost" iz Jelašnice. Dok mala Kristina stiska svog novog prijatelja, zelenog žapca, zagrljaj dece oko majke Slavice daje neku
novu nadu da se moraju izdržati teška vremena.
(Kurir.rs/M.S.)