Šta će se dogoditi kad broj stanovnika bude rastao tolikom brzinom da neće biti dovoljno hrane za sve?
To pitanje je mučilo i Normana Borlauga. Plašeći se da će milioni umreti od gladi, diplomac Borlaug se zaputio u Meksiko i tamo postavio kamp za proučavanje agrikulture.
Ono što je potom uradio promenilo je svet.
U Dolini reke Jakvi mnoga polja su bila zarasla u korov, međutim, kolale su priče o mladom Amerikancu koji je pokrenuo farmu i uzgajao pešnicu otpornu na rđu stabljike, bolest koja je uništila mnoge useve.
Dalje južno, gde je prvobitno trebalo da bude smešten, morali biste da sejete u proleće, a žanjete u jesen. Ovde je planirao da iskoristi drugačiju klimu koja bi mu omogućila da seje u jesen, žanje u proleće i možda uzgoji različite sorte pšenice.
Međutim, Fondacija nije imala dozvolu da radi u regionu, pa Norman nije mogao zvanično da radi. Često je pomišljao kako nije trebalo da prihvati ovaj posao u Meksiku.
Ipak, njegova upornost se isplatila. Kroz nekoliko godina razvio je posebnu vrstu patuljaste pšenice koja je mogla da prinosi velike količine zrna i odupire se bolestima.
Daljim testovima je utvrdio kako da ih gaji, koliko duboko ih treba zasaditi, na kolikoj razdaljini i koliko vode im je bilo potrebno.
'60-ih je putovao svetom upoznavajući ljude sa novom vrstom pšenice.
1968. godine biolog sa Stenforda Pol Erlih i njegova supruga En (koja nije potpisana) objavili su eksplozivnu knjigu "Populaciona bomba".
Napisali su da u siromašnim zemljama, kao što su Indija i Pakistan, broj stanovnika raste brže od zaliha hrane.
"Od gladi će umirati stotine miliona ljudi", predvideli su još sedamdesetih.
Na sreću, Erlih nije bio u pravu, jer nije znao šta radi Norman Borlaug.
Borlaug će kasnije dobiti Nobelovu nagradu za mir za godine koje je proveo špartajući između Meksiko Sitija i doline Jakvi, uzgajajući hiljade i hiljade sorti pšenice, brižljivo beležeći njihove osobine:.
Nije mogao da uradi sekvenciranje DNK-a pšenice kako bi shvatio koji geni izazivaju koje osobine - ta tehnologija razvijena je tek decenijama kasnije.
Ali mogao je da ukršta sorte koje su imale neke dobre osobine i nada se da će jedna od ukrštenih vrsta na kraju imati sve dobre osobine i nijednu lošu.
Bio je to neumoran rad, ali se na kraju isplatio.
U Pakistanu je direktor istraživačkog instituta saopštio da su isprobali njegovu pšenicu, ali da su prinosi slabi.
Borlaug je ubrzo uvideo zašto. Ignorišući njegova uputstva, posadili su je suviše duboko, sa suviše velikim razmacima i bez đubriva ili uklanjanja korova.
"Ali ovako se sadi pšenica u Pakistanu", čovek je zbunjeno odgovorio.
Mnogi nisu shvatili da je revolucija moguća.
Pola veka rod pšenice u Pakistanu bio je dosledan: nikad iznad 360 kilograma po jutru. Meksički farmeri dobijali su tri puta više.
Da li je vredelo isprobati meksički način? Ne, izjavio je eminentni akademik. "Te cifre pokazuju da pakistanski prinosi nikad neće porasti!".
Borlaug je umeo da bude oštar prema ljudima koji ga nisu razumeli, bez obzira na to ko su. U Indiji je jednom prilikom krenuo da se nadvikuje sa potpredsednikom vlade.
Na kraju je njegova borba urodila plodom. Zemlje u razvoju počele su da uvoze Borlaugovo semenje i metode. A između 1960. i 2000. godine, njihovi prinosi pšenice su se utrostručili.
Sličan rad usledio je na kukuruzu i pirinču. To je nazvano "zelenom revolucijom". Erlih je predvideo masovnu glad, ali se svetska populacija više nego udvostručila, a proizvodnja hrane uspela je da je prati.
Smatra se da pola Zemljine populacije danas odlazi sito na spavanje jer su konzumirali pšenicu koju je razvio ovaj naučnik.
Mnogi veruju da je Norman spasao više života nego bilo ko u ljudskoj istoriji.
Preminuo je od limfoma u Dalasu 2009. godine u 95. godini.
Kurir.rs/BBC na srpskom/Mirror
Foto: